„Da, bila je to ljubav, ako uopšte znam šta je to, ako nije tek malo izmenjena ravnodušnost“ (Mihajlo Pantić, Žena u muškim cipelama, iz zbirke priča Ako je to ljubav).
„Pa dobro gde si bre Ostoja, ne videh te još od one subote uoči referenduma a ni na mobilni se ne javljaš“ – dočekah srdačno prijtelja koji mi banu na vrata onog postrefrendumskog petka popodne. „Ne pitaj“, promuca on. I poče da priča kao navijen. „Svih ovih dana, veli on sav crven u licu i zadihan, špartam Vračarom: duž Njegoševe i Krunske, pa preprečim do Kičevske a svratim i do Kalenićeve pijace. Onda tabanam do Koče Kapetana. Pa nazad, hodam kroz Maksima Gorkog i „zijam“ okolo. I čak odem bivšom Save Kovačevića i dospem do pozorištanceta „Puž“. Pa se vratim. Zatim nanovo, nekom drugom trasom“. „Sačekaj malo, stani“, rekoh mu. I donesoh iz frižidera dobro ohlađenu vrsnu jabukovaču sa Uba od Vasiljevića, i dve čašice. Pomislih načas na Remarka, na Trijumfalnu kapiju, na doktora Ravika, na kalvaodos. Pa i na Senu i prohujalu mladost, s malo sete. Usuh obojici do vrha. „Nešto si mi kao malo čudan“, konstatovah oprezno. „Objasni mi, ali nemoj kao u Nušićevom Sumnjivom licu da mi kazuješ sve od početka – kako si tog jutra ustao, pa je „počeo da te zavija stomak i tako to“- nego pravo u „sridu“, u suštinu. Nije bilo u sredu – reče on – nego u nedelju, i krenu da se konačno ispoveda. Pritom, iskapi rakiju, ja mu nasuh drugu – a Ostoja nastavi nekako tugaljivo: „Imao sam ti, Mićo, strašan peh na referendumski dan“. „Šta je bilo“, nestrpljivo ću ja? „Nisi valjda bojkotovao glasanje? Razboleo se naprasno? Zadocnio da zaokružiš? Promašio izborno mesto? Zaturio ličnu kartu?“ Ostoja odmahnu glavom: „Ništa od toga, slušaj“: „Dođem ti ja kako otmenoj gospodi i dolikuje negde oko podne na glasačko mesto 26, u zgradi opštine Vračar – znaš, na obodu Kalenićeve pijace: sveže obrijan, svečano obučen, upeglan, blago nasmejan, pun nade. Stanem u kratki red, a nedaleko od mene – ona. I Bog bi zanemeo kada bi je malo pomnije osmotrio. U kratkoj bundici od činčile, kožnoj suknji boje mesa jedva iznad kolena i u „grilon čarapama“(valjda se tako zovu?). U najboljim godinama, cenim oko četiri banke, a ne bih joj dao više od trideset. A u stvari, što je više gledaš, shvataš da nema toga što joj ne bi pružio samo da je tvoja, i da ne ište ništa. (Ma đavola, ta zasigurno hoće od svakog sve, odmah, i tô ono najbolje!) Mogao sam onako iz prikrajka da se divim njenoj kestenjastoj kosi u prelivima – ne umem ni da opišem kako se sijala, a osećao sam i da je meka na dodir – pravilnim crtama lica sa izazovnim prćastim nosićem i ukusno usklađenoj stepenestoj odeći smeđe-zeleno-plavih zagasitih tonova. Uočih i smaragdne okice, decentne čizmice. Vitka, a nekako – kako da ti kulturno, „civilizacijski korektno“ kažem – prepuna „reljefnih“ darova prirode. A vidi se odmah da je svoja, ponosna, na prvi pogled nezavisna kao australij(an)sko ili ne znam koje drugo – nemačko, možda i srbijansko pravosuđe 2030. godine. Ne razumem se baš ja najbolje u te institucije, ali znam šta je dobar komad“. „Pa dobro“, velim ja, „viđa se po neko tako prelepo žensko čeljade svaki dan svuda po našem Beogradu“. „Ma ona je nebesko stvorenje“, ne da se on. „A u čemu beše ta tvoja nevolja, „peh“, kako besediš?“, već nervozno sunuh ja. „Evo, slušaj“, sad već sasvim snuždeno produži Ostoja. „Prsnuše mi ono na ruku, proveriše me na spisku, upisah se kako valja, uzeh onu artiju – i odoh do paravana za glasanje. Kad tamo – opet ona, tik uz moj paravan. A smeška se, Mićo brate, onako zavodnički, malo mangupski a nežno kao Monika Beluči. I još zanosnije, čarobnije. Gleda me. Pa učinilo mi se da je i neznatno klimnula glavom. A ja tada svoju skoro kao da i nisam nosio na ramenima toliko sam se bio zagubio. Uzeh onu pisaljku, pa malo gledam u listić, malo u nju. Ona skoro sasvim okrenu glavu baš k meni, nije bilo nikog u blizini, majke mi – još se dražesnije osmehnu tako da me zablesnuše njeni sitni i pravilni zubi ispod punih zrelih mareličastih usana – i zaokruži „da“ na moje oči! Meni se ona sala okrenu naopako. Zatim, ta vanzemaljka u trenu nekako malko naheri, upitno podignu glavu i obrve, a deo kose zabaci iza prekrasnog levkastog uva. A ja nerećnik, piljim u nju blesavo, poluotvorenih usta – i jedva zaokružim kao u bunilu baš kako sam i planirao: „ne“. Tada se ona, videvši za šta sam se opredelio, namah besno okrenu, tutnu onaj svoj papirić u glasačku kutiju i izjuri iz prostorije. Ostah skamenjen. Tek sam posle deset minuta shvatio da sam odbio – ne samo Akt o promeni Ustava, ne samo one i onakve amandmane, nego, izgleda ujedno i nju“ – vajka se Ostoja. „Kakvo crno pravosuđe, beše to „debeli“ nesporazum, moja fatalna greška, ordinarna glupost, propuštena životna šansa“ – preteruje on. (Ili je možda bilo u pitanju samo neočekivano političko razilaženje, gunđam tiho sebi u bradu.) „Izađoš zbunjen napolje, nje nigde“, i dalje će Ostoja. „Od tada, od nedelje u 12,30, evo – svaki dan, danas već peti ističe, ako se ne varam – po nekoliko sati bazam po ovom kraju. I oko biračkog mesta 26 a i dalje. (Približih mu u međuvremenu tanjir s nasečenim mladim sirom i prepečenim hlebom da ga malo okrepim, da ne lipše skoro zanemoć/a/o čovek, tû kod mene za stolom. U potrazi za iščezlom njom.) „Samo da je sretnem, da joj objasnim, ni imena joj ne znam. Kao da je propala u zemlju“. Ostoja posegnu za flašom, već zamoren, sluđen – što od lutanja, što od tužne priče, što od jake rakije, što od čežnje. „Pa reših, završi on, da na koncu dođem kod Tebe. Mislim se, ti dobro stojiš s tim novinarima, poznaješ i neke urednike: napiši nešto o ovome što ti rekoh, da objave što pre pa da ona možda pročita i seti se one baksuzne referendumske scene. Te da ta smeđokosa carica prođe koji put negde blizu glasačkog mesta 26. Čekaću je svaki naredni dan tamo ne bih li je bar još jedared video, da se sretnemo, da se ljudski upoznamo, razjasnimo. Eto, tô je sve, ti si mi poslednja nada“ – prizna Ostoja, i skljoka se u fotelju. Obećah mu da ću nežnu, maltene ljubavnu poternicu da izdam za njom, i da je pošaljem svuda gde treba. A on ode ubrzo, ne progovorivši više ni reči, bez pozdrava, pognute glave, kanda i malo posramljen zbog svog neobičnog doživljaja i predamnom iscurele iskrenosti. Nekako delovaše pogružen, kao da je naglo ostario za tû jednu nepunu sedmicu. Skuvah odmah sebi duplu kafu – i sedoh da napišem ovaj tekst. Ne, nije u pitanju „pravda za Ostoju“ – u tim i takvim odnosima nje obično i nema, već možda – sreća za Ostoju! Kad već nemamo nezavisno pravosuđe.
„Jednostavno, bio je to nesporazum koji sam ja shvatio kao ljubav. Ili je reč o traumi? Da, sa ljubavlju je tako“ (Mihajlo Pantić).
Zoran R. Tomić