Darko Stojadinović iz Klenja
Još dok se školovao u srednjoj trgovačkoj školi u Bogatiću, Darko Stojadinović iz Klenja shvatio je da neće naći posao u struci i opredelio se da ostane na porodičnom imanju. Ovaj mladi poljoprivrednik ima 25 godina i stub je šestočlanog domaćinstva. Obrađuju oko 16 hektara zemlje, dok je u njihovom vlasništvu 10 hektara. Imaju malo zasada voća, a ostalo su pšenica i kukuruz, uglavnom za prehranu stoke. U stočarskoj proizvodnji orijentisali su se na svinjarstvo ali, budući da je niska otkupna cena, kao i da su varijacije na tržištu velike, nisu u situaciji da prošire svoju delatnost, uprkos velikoj volji i entuzijazmu.
-Najveći problem su nestabilne cene, koje nam onemogućavaju da planiramo unapred. Mi bismo mnogo više proširili proizvodnju, ali nismo u mogućnosti da uložimo, kad ne znamo sutra šta će biti, a kamoli u nekom dužem periodu. Prvenstveno mislim na svinjarstvo, ali ni druge grane poljoprivrede nisu u boljem položaju. Dokupljujemo hranu za svinje, pa se trudimo da proizvedemo što više, kako bismo što manje morali da kupujemo- kaže Darko, čiji je otac ranije radio za nekoliko klanica, još od devedesetih godina, kada je otkupljivao svinje, te su i sami došli na sličnu ideju.
Ispostavilo se, međutim, da je u tom poslu niska zarada, jer se dugo čeka na naplatu. On dodaje da bi najmanja moguća cena za tovljenike bila 180 dinara, mada ni ona nije zadovoljavajuća. Prema njegovim rečima, stanje u poljoprivredi zabrinjavajuće sa tendencijom da bude sve lošije. Do pre 2010. godine, kaže, bilo je prihvatljivo, da bi potom nastupio period nestabilnosti koji i danas traje. Darko priznaje da je pomoć države oskudna, te da su subvencije toliko niske da se zbog njih ne isplati čekati u redu i skupljati neophodnu dokumentaciju.
-Ne trudimo da predajemo papire za subvencije, jer se za tako mali iznos ne isplati čekati u redu. Papirologija u poljoprivredi je postala toliko komplikovana i obimna, da mi se ponekad čini da će nam biti potreban knjigovođa. Danas se teško živi od poljoprivrede, čini mi se da ja svaka godina lošija od prethodne. Pre smo proširivali proizvodnju, jer smo imali mogućnosti za to. Sad ne smemo, jer su ulaganja i velika, a zarada mala i nezagarantovana, zbog stalnog variranja cena- kaže Darko, koji ima i mlađu sestru, takođe rešenu da ostane u rodnom selu, budući da posao u struci za koju se školovala nije našla.
Stojadinovići su pravo poljoprivredno domaćinstvo. Osim redovnih poslova na njivi i oko stoke, tokom dana im ostaje jedva dovoljno vremena za nabavku i brigu o „papirima“. Iako ima vrlo malo slobodnog vremena, Darko bi mogao da ga provede kvalitetno, ali, kako ističe, i za kvalitetan provod nedostaje novac i energija. Posle napornog dana, sustigne ga fizički umor, i onda mu i nije do izlaska. Znatno bi mu olakšala dodatna radna snaga kao ispomoć, ali to zahteva veća novčana sredstva. Osim toga, i pripadnika mlađe generacije sve je manje u selu, jer napuštaju porodična ognjišta u potrazi za poslom u gradu.
-Malo mojih drugara su ostali u selu, i to uglavnom zato što ih nešto veže, ali dosta njih je otišlo u grad. Prihvatio sam poljoprivredu kao način života, ali razmislio bih kad bih imao neku priliku za drugačiji život. Nadam se boljem sutra, ali nikako da dođe- iskren je on i priznaje da je nekada imao velike planove- da proširi radnje stočne hrane, ali nema zarade, zbog veresije, dugog vremenskog perioda naplate, ako do naplate ikad i dođe.
Najviše ga je pokolebalo lično iskustvo, zbog kojeg je završio i na sudu.
-Predali smo 300 svinja, ali nismo dobili novac. Već četiri godine se sudimo, iako je rok za isplatu bio 15 dana. Kada smo odlučili da tužimo klaničara, mislili smo da će država stati iza nas, da su pravosudni organi ažurniji, ali smo se razočarali. On bi mogao da garantuje svojom imovinom u frimi, kao i da mu zakonom bude zabranjeno da kupi više robe nego što ima novca na računu. U slučaju da ne plati, blokiraju se računi i taj novac se skida. Ili država da preuzme odgovornost za njihove propuste i nama naknadi štetu, pa da svoje troškove namiri od njih kako zna i ume, kad im je već dopustila tako bahato ponašanje. Retkost je da se ne naiđe na klaničare koji varaju stočare- upozorava Darko.
Ne bi mi, kaže, smetalo da radi za nekog, umesto da bude svoj gazda, jer ne bi imao ovoliko problema. Radio bi za svoju platu, a kad se završi radni dan, bio bi slobodan i rasterećen od briga da li će naplatiti robu, kome će je prodati i kako. Problem je, što, i ako bi imao podršku roditelja da potraži posao, zna da bi se porodično imanje ugasilo.
-Ako bih se negde zaposlio i otišao u grad, ugasilo bi se sve. Imanje zavisi od mene, jer ja najviše radim i bez mene ne bi mogli da se obavljaju poslovi. Da ne osećam odgovornost prema porodičnoj tradiciji, davno bih otišao. Pružam šansu sebi i svemu. Žao mi je da sve što je moja porodica gradila i stvorila propadne. Dajem sebi vremena dve- tri godine, pa šta bude- zaključuje Darko.