Teško je poreći da je škola u temeljima svakog valjanog društva i pored Ajnštajnove, meni beskrajno duhovite opaske, kako je obrazovanje ono što ostane nakon što zaboravite sve što ste naučili u školi.
Upitate li se ponekad, u ime naše dece, šta bi se desilo kada bi, nekim čudom, u sve škole sutra došli odgovorni, slobodni i kompetentni nadzornici? Već sama najava tako nečega verovatno bi probudila mnoge burne emocije i komentare. Kod nas različitih, različite. Ne zanemarujući one koji bi ih pozdravili i rado dočekali, ima nas, siguran sam, kojima ovakvi, tek samo izmišljeni nadzornici, ne bi bili po volji.
Opravdano ili ne, zar je to bitno. Jednako među onima što su ih nečim primorani poslali, roditeljima, učenicima, zaboravljenim i poniženim prosvetarima.
Zašto bi nam to pokvarilo sreću?
Pretpostavljajući da sreća zavisi od nas samih, mogućnost za postizanje sreće Aristotel vidi u tzv. autarkeji, (grčki – autarkeia, potpuna individualna nezavisnost i zadovoljstvo samim sobom).
Dolazak nadzornika nesumnjivo bi poljuljao i jedno i drugo. I to ne važi samo za školu. Što je manje onih koji nas nadgledaju, osećamo se slobodnije i zadovoljnije. Dobro to znaju oni koji svekolike posmatrače i kontrolore zato i ne šalju.
Vratimo se školi.
Zamislimo da nadzornici ipak naprave neku vrstu valjane procene i neizbežne selekcije. A prosvetnih radnika, koliko god da ih je, nema dovoljno. Siguran sam da većina valja, ipak mora biti i onih koji bi morali da promene svoje navike, ili da odu. Nikako!
Dalje, valjani profesori, logično i opravdano, tražili bi da imaju valjane uslove rada, valjane učenike i iste takve roditelje.
I tu bi se, ne daj Bože, dešavalo mnogo toga nemogućeg i nepoželjnog.
Otuda, ne brinite, nadzornici ni sutra neće doći.
