Ivan Đinić, trener AK „Sprint“ Badovinci
Atletski klub „Sprint“, ponos Badovinaca i cele opštine Bogatić, u utorak je obeležio devet godina postojanja. Dva reprezentativca ponikla iz male sredine predstavljaju nemerljiv uspeh. Sezona se završila, utisci se sležu, a treninzi ni u otežanim uslovima epidemije kovida- 19 ne prestaju. Rukovodstvu motivacije ne nedostaje, dok članovi i dalje posvećeno treniraju i razmišljaju o postizanju novih rekorda i medaljama. Profesor fizičkog vaspitanja Ivan Đinić sa sekcija u Osnovnoj školi „Kralj Aleksandar Karađorđević“ u Prnjavoru „regrutovao“ je mlade ljubitelje atletike, a zanimljivo je da zapažene rezultate njegovi đaci postižu i na stonoteniskim turnirima. Upravni odbor Trenerske organizacije Srbije proglasio ga je za najboljeg trenera u kategoriji stariji pioniri. Ta titula mu nije prvo priznanje, budući da mu je već dodeljena za juniore, mlađe juniore i mlađe seniore.
-Momak zbog kog sam dobio nagradu, Miloš Erdevički, oborio je državni rekord u osmoboju. Rezultat koji je postigao u velikoj meri odredio je njegov izuzetan talenat. Inače, rekord je držao član našeg kluba Nemanja Mišić, koji je postepeno, nakon njegovog obaranja, prestajao da trenira. Zato kažem da je taj rekord, uslovno rečeno „proklet“, jer ko god ga napravi prestane da trenira, a u suštini tek tad počinje prava atletika- ističe Đinić.
Da ovog puta, međutim, neće biti tako, uverava nas Erdevički, najbolji stariji pionir u Srbiji, koji kaže da je posvećenost treningu bitna da bi se do rezultata došlo, ali da na ovome neće stati. Ohrabruje činjenica da je od konkurencije trenutno bolji u svakoj disciplini.
-Pripremao sam se dugo za takmičenje, bilo je teško, malo sam podbacio prvi dan, ali sutradan sam se vratio u formu i bilo je dobro. Očekivao sam uspeh, a sad imam još veću motivaciju da se takmičim i radim još više na treninzima, jer me upravo rezultati pokreću. Tata me upisao na atletiku kad sam bio mali. Budući da mi je majka preminula, bilo mi je potrebno da se angažujem i tako skrenem misli, a vremenom sam kroz treninge zavoleo taj sport. Verujem da sam i neke svoje vršnjake motivisao da i oni razmisle o tome. Nastavljamo sa treninzima u hali, pripremamo se za prvenstvo države. Imao sam povredu od višeboja, dva meseca nisam trenirao u uobičajenom ritmu, jer sam išao na fizikalne terapije. Polako se vraćam i počinjem ozbiljnije da treniram- objašnjava Erdevički.
Đinić se seća početaka, kada su brojali 100 članova. U maloj sredini nema mnogo izbora- u ponudi su još folklor ili fudbal. Međutim, motivi roditelja nekad su pogrešni, poput želje da gojazna deca smršaju ili da se samo malo zabave i odvoje od mobilnih telefona i računara, a za zapažen rezultat je potrebno mnogo više.
-Trenutno imamo oko pedestak članova, manje nego ranije, zbog korone. Radim s trenerom, kumom Draganom Radivojevićem. On ima grupu od dvadeset, ja imam atletsku sekciju u školi sa isto toliko dece koja su registrovana i selekciju od njih deset koji prave vrhunske rezultate. Oni su mi „udarna igla“. Treniraju sedam puta nedeljno, od toga jednom ili dvaput putuju u Beograd i ostalo u Badovnicima. Pošaljem im jedan do dva treninga onlajn, što je posebno aktuelno zbog kovida. Na samom treningu ocenim ko je za šta dobar, provučem decu kroz tri- četiri takmičenja i čim počnu prve medalje, sve je jasno, nema tu velike filozofije. Ipak, nije to baš ni lako, obaviti tih nekoliko procesa u kratkom roku bez velikog zalaganja. Obično je situacija takva da je u petom razredu od 30 u odeljenju osmoro gojazno i jedno dete može da skoči u dalj 2.20, uglavnom niko ne može dva metra. Roditelji su često dovodili decu na atletiku da smršaju i polovina nije imala motivaciju. Od škole koja broji 400- 500 đaka, izdvojilo se desetak talentovanih devojčica i dečaka, koji mogu da budu u prvih pet- šest na Državnom prvenstvu- naglašava Đinić.
Zbog korone su imali veliku pauzu kada su najviše trebali da bruse formu i spreme kondiciju za predstojeću sezonu. Najbitniji meseci- mart, april i dobar deo maja, nisu protekli u planiranom ritmu.
-Sve se poremetilo i pomereno je za dva meseca unapred. Nama su prva ozbiljna takmičenja počela tek 31. avgusta. Kad sam pravio kvartalni izveštaj za opštinu izračunao sam da je u mesec i po dana spakovana cela sezona i da smo za to vreme imali 22 takmičenja. Imamo dva reprezentativca i još dvoje potencijalnih- Đorđe Jovanović, reprezentativac, ove godine je bio četvrti na Balkanskom juniorskom u Istanbulu i Aleksandar Grnović, senior. Đorđe je i za seniorsku reprezentaciju skakao motkom. Erdevički je potencijalni kandidat za Evropsko, mlađi junior (ispod 18). Grne bi sledeće godine trebao da dosegne normu za Evropsko ili Olimpijadu. Ako sve uradimo kako treba, nadam se da će on ići u Tokio- priča Ivan Đinić.
Odluka o završetku sezone stupila je na snagu tokom vikenda, a kada se sumiraju rezultati i okolnosti, uspeh je zadovoljavajuć.
-Osvojili smo oko 60 medalja sa prvenstava Srbije, uključujući i dvoranu. Imali smo državni rekord, prvaka Balkana i na kraju smo deseti klub u Srbiji po tabeli uspeha. Kad se sagleda cela sezona koja je već u martu bila otpisana, mnogo vrhunskih atletičara je odustalo, nema Olimpijade, Svetskog prvenstva, jedino za šta smo mogli da se spremamo je Balkanijada. To smo i učinili i napravili prvaka Balkana. Nešto smo izvukli, rezultatski to nije bilo kako smo planirali, ali treba imati u vidu da smo trenirali u uslovima policijskog sata, koristeći Vajber grupe i slično. Izdvojio bih Aleksandra Grnovića koji mi je kao sin, treniram ga od šestog razreda, sada je apsolvent na DIF-u. Ove godine je drugi put bio prvak Balkana, ima dve bronze i jedno srebro. Pet puta smo išli na Balkanska seniorska prvenstva, jednom na Evropsko i dvaput na Svetsko, pet ili šest puta je bio prvak Srbije. Ne znam da je iko od seniora tako nešto postigao ove godine- podvlači on.
Put do vrhunskih rezultata trnovitiji je u malim nego u velikim sredinama. Problem su finansije, kao i sklonost „velikih“ da uzimaju formirane talente i da uz njih preuzmu i sveukupne zasluge za njihova postignuća.
-Prethodno opštinsko rukovodstvo nije nam opredeljivalo sredstva u skladu sa našim uspesima. Tražili smo novac za programe koji će da nas dovedu do olimpijske norme i ozbiljnog rezultata, kako bi naš atletičar na Olimpijskim igrama bio bar u prvih deset i svaki put smo dobijali 20, 30, 50 posto od planiranog. Predali smo program za sledeću godinu novom rukovodstvu i čekamo da vidimo šta će se desiti. Tanke su nam finansije, loša infrastruktura, ali uprkos tome imamo volju i želju i solidne rezultate. Treba imati u vidu da iz malih sredina obično potiču veliki talenti poput Erdevičkog. Pošto male sredine nemaju novca, dođu veliki klubovi, uzmu te talente i unaprede te rezultate, sa 19 i po metara dovedu do 20 i to su već olimpijske norme za bacanje kugle, šepure se s tim i uzimaju još veći novac. Deca sa sela jesu podobnija za treniranje, ali na taj način se guše mali klubovi. To je zlupotrebljavanje našeg entuzijazma, makar, na kraju, samo da dijagnostikujemo talenat- objašnjava Đinić.
Podrška resornog ministarstva kovid ugroženim klubovima u iznosu od po 2,5 miliona dinara ove godine otišla je u ruke prvih osam klubova na listi, a njima kao desetima dato je usmeno obećanje da će i oni na neki način biti podržani. Saradnja i međusobno pomaganje postoje sa klubovima iz Sremske Mitrovice (Srem i Sirmium), gde tokom leta treniraju na stadionu, dok su zimi u Beogradu (Zvezda, Partizan), Novom Sadu, a dobra je komunikacija i preko granice- sa Sarajevom, Slovenijom i Češkom. Bilo je pokušaja realizacije projekata prekogranične saradnje i nadaju se da će ih u budućnosti uspešno realizovati. Đinić je uveren da atletika u Mačvi može da se podigne na viši nivo, jer kvalitet postoji, ali lepoj slici mora da se omogući da se vidi dalje od tog podneblja. Budući da je osnovan 1.decembra 2011. godine, „Sprint“ je nedavno zaokružio devet godina postojanja. Proslava će zbog epidemioloških mera izostati, ali ne i pokloni kojima svake godine obraduju najuspešnije atletičare.
Dragana Dimitrijević