Aplauz

Da li je oduvek tako bilo? Oni koji imaju šta da kažu, danas ćute, jer veruju da nemaju kome, a oni što ništa ne znaju valjano, hrabro pričaju, “za sve pare”.

Za neke one, kojima bi trebali od srca i zasluženo aplaudirati, mnogi danas i ne znaju, a onima koji to ne zaslužuju, aplaudiraju, smatrajući da zaslužuju,  ili samo po navici. Ne znam šta mi se više ne sviđa.

Bezbroj je primera u prilog napisanom. Zapisujem jedan , koji možda deluje beznačajno, ali, da ipak razmislimo. Možda je samo taj beznačajan primer sasvim dovoljan da odslika dokle smo, malo po malo stigli.

Bio sam redovni posetilac nezaboravnih pozorišnih svečanosti “Ljubiša Jovanović”. Tu su dolazila pozorišta iz cele Jugoslavije, sa kultnim predstavama i najboljim glumcima. Karte su često bile rasprodate mnogo pre od dana u kome je predstava igrana. Tražila se veza i karta više. Poslednjeg, završnog dana svečanosti, sa nestrpljenjem smo isčekivali proglašenje pobednika. I još dugo ih komentarisali i razmišljali o odgledanim predstavama. Do sledeće jeseni. Mnogo su lepih godina trajale ove svečanosti, na kojima smo, čini mi se, pomalo i naučili šta je dobra predstava.

A onda, nešto kasnije, u Beogradu sam odgledao predstavu o Slobi (tragičnoj) i Miri (beznačajnoj) ličnosti naše tadašnje stvarnosti. Predstava je, po mom skromnom mišljenju, bila samo dnevno aktuelna, bez neke univerzalne poruke, uz nepotrebnu galamu na sceni i psovke koje je publika dočekivala velikim, obaveznim aplauzom. I na kraju, glumci su, ispraćeni burnim aplauzom, više puta izašli pred oduševljenu publiku.

U istom tom Beogradu, u kome je velika Marija Kalas, ne tako davno, u Narodnom pozorištu čula zvižduke iz publike, zbog nedovoljno dobro otpevane arije.

A ova nova publika, da li iskreno, ili samo po navici, aplaudirala je predstavi za koju ne verujem da bi danas ikoga interesovala. Tada kada sam je odgledao, bila je najpopularnija i najgledanija u Beogradu?!

Vratio sam se u svoj mali Šabac i te noći sanjao kako kupujem karte za naše nezaboravne pozorišne svečanosti Ljubiše Jovanovića.

Exit mobile version