У то су се уверили државни секретар Мајк Помпео, један заменик помоћника и један извршни потпредседник, домаћини Вучићеве ненајављене посете. Помпео га је примио, замислите, на маргинама седнице Савета безбедности УН о Блиском истоку. Колико је српска јавност обавештена, највише од стране самог председника Србије, није ту било ничега новог, сем чињенице да га је примио државни секретар, што је за Вучићеве директне контакте са америчким званичницима то био необично висок ниво.
Дакле, ако су главне теме биле приврженост Србије дијалогу са косметским Албанцима, услов да Албанци укину таксе (царине) на робу из Србије и пут Србије у ЕУ, онда је сврха Вучићеве посете била да увери америчке званичнике да нема промена у односу на његову основну обавезу, а то је да призна независност тзв. Косова. А да нешто друго није у питању, рецимо неко Вучићево колебање, говори чињеница да је он отишао у Америку, а нису Американци дошли код њега, што би промптно учинили да су приметили неку промену.
То да је председник Србије спреман да призна независност тзв. Косова под условом да добије „нешто“, представља данас опште место његове „лавовске борбе за Косово и Метохију“. Домаћа јавност као већ скувана жаба сада рутински прихвата ову неминовност не схватајући да је она (неминовност) последица дугогодишњег мрцварења јавности поводом тобожње реалности. Разуме се, та „реалност“ продукт је медијске селекције стварних чињеница у вези Косова и Метохије. У међународним оквирима таква селекција игнорише растућу равнотежу међу светским силама, где Русија и Кина, које константно подржавају територијални интегритет Србије (Резолуција СБ УН 1244), јачају свој значај и утицај. Приметно је да су последњих недеља, пре Вучићевог путовања у Њујорк, домаћи медији просто игнорисали политику поменутих сила према јужној српској покрајини. Пажња публике била је фокусирана на још једну иницијативу западних чинилаца, овога пута Квинте. Ова западна петорка је изричито захтевала да се Србија и тзв. Косово трампе укидањем, с једне стране царина на српску робу, а с друге активности у вези повлачења признања Косова. И ма колико овај став наилазио на критику и српских званичника, остаје главни утисак да фамозну реалност чине само притисци и претње са запада.
И поред свега, западни учесници постају све нервознији због вишемесечног шлајфовања процеса међусобног признања Србије и Косова. Настало је нешто, чега су се интуитивно бојали – замрзнути процес, што је само друго име за замрзнути конфликт. И, што је са њиховог становишта најгоре, виновници новог стања нису Срби него Албанци, њихови балкански фаворити. После увођења драконских царина на робу из Србије, Вучић и по њиховом признању није имао куд, а сигурно кретање ка међусобном признању (није ми јасно зашто би Србија тражила признање Косова) заустављено је. А онда, као кад кола пођу низбрдо, почели су да се ређају догађаји праве реалности, другачије од западне лабораторијске, који су само компликовали довршење пројекта независног Косова. Пројектовани лабораторијски услови нису предвидели да ће пасти Харадинајева влада због деловања Специјалног суда, и да ће у Србији опозиција запретити бојкотом наредних избора и тиме знатно умањити легитимитет Вучићеве неминовне победе и комотније предаје Косова и Метохије. Најзад, ко зна шта се још може догодити па да експеримент тотално пропадне.
Вучићев одлазак у Америку треба сагледати кроз ове реалистичке наочари. Обрни-окрени, он је ипак најважнији западни играч у овој ствари. Харадинаја може да замени Тачи, или било који албански политичар, али Вучића нико у Србији. Када би се, недајбоже, он поколебао, ствар би тотално пропала. То јест, западу би преостала још само употреба силе – економске, политичке и војне – али питање је данас да ли би то било изводљиво. Због тога је било потребно још једном директно проверити да ли је Вучић при свом обећању. Судећи по његовом личном информисању српске јавности – све је у реду. То је наш коментар на основу података које смо имало прилике да добијемо преко медија.
Остаје зона претпоставки и могућих закључака на основу свега што знамо о овом питању. Не треба сумњати у америчку опрезност и када је Вучић у питању. Та опрезност је општа – спољнополитичка, посебна – према српским политичарима и појединачна – према самом Вучићу. Када је о последњој реч, они добро знају да је данашњи председник Србије када је за њих то било најважније обрнуо ћурак и од мрског националисте постао смерни европејац. И поред великог међународног искуства са таквим политичким ликовима, и до танчина развијених метода сопствене заштите, Американци и рационално и ирационално никада не могу бити сасвим сигурни. Њихова скепса овде је природна, колико и скепса која природно прати однос између сениора и вазала.
Шире гледано, у конкретном случају, Амриканцима не иду на руку две неповољне чињенице: Прва, сада им Албанци чине проблеме из простог разлога што данашња америчка администрација нема осећаја према њиховим максималистичким захтевима. Рецимо, разграничење, које би значило да се садашње непризнате границе легално признају уз мање обостране уступке и корекције, на шта је Вучић спреман, знатно задире у постојећи план велике Албаније. Друга неповољна околност за Американце јесте чињеница да Вучић данас у Србији нема замену, као што је то било 2012. када је сам одиграо ту ролу. Није реч о простој персоналној замени, него о квалитативној, оној замени која би гарантовала постојећи степен анестезије српске јавности. Таквог мајстора Србија данас заиста нема.
Од свега овога готово да нема накакве утехе. Али, новина од 2008. године, бар када је о косметском питању реч, јесте да ни западу више није лако.
Слободан Самарџић