Mladi danas ne mogu dugoročno da planiraju
Ambasador Srbije u Crnoj Gori prof. dr Zoran Bingulac u petak je otvorio seriju večeri posvećenih uspešnim đacima Šabačke gimnazije. Njegova bogata karijera prezentovana je u desetominutnom filmu, a obuhvatila je školske dane, karijeru na univerzitetu, sportske uspehe, politički angažman… Za „Podrinske“ otkriva recept za uspeh na svim životnim poljima i govori o emocijama nakon programa kojem su prisustvovale ugledne zvanice, bivši profesori, školski drugovi, prijatelji…
-Moje iskustvo i rečitost nisu bili dovoljni da izrazim osećanja koja sam danas imao, a i umni ljudi, magovi mudre i lepe reči su rekli dovoljno. Ja sam se trudio da samo kontrolišem osećanja koja su navirala, budući da su ovde bili svi meni dragi ljudi. Dovoljno je pogledati ove likove na zidovima hodnika i shvatiti da je Šabačka gimnazija bastion kulture, obrazovanja i ljudi koji su daleko proširili granice svog zavičaja izvan geografskih granica- kaže za „Podrinske“ prof. dr Zoran Bingulac.
Imali ste priliku više puta da se vraćate u ovu zgradu. Kako se menjala Šabačka gimnazija kroz vreme, a kako njeni đaci, budući da ste najbolje od njih u maju ugostili u Crnoj Gori?
Šabačka gimnazija se menja kao što se menja lepa žena tako što obuče različitu garderobu. Međutim, suština je uvek ista. Ona je osnova srpske kulture, osnova obrazovanja i ljudi koji su potekli u Šabačkoj gimnaziji kao profesori i đaci su bastioni kulture Srbije. Mlade, opet, menja tehnologija i oni ne smeju da dozvole da tehnologija dobije odlike živog bića i da utiče na njihove živote, jer ona sputava um i inteligenciju ako se koristi na pogrešan način. Mnogo dobra je donela tehnologija u smislu pomoćnog tehničkog sredstva, ali još više negativnog. Moja poruka za mladu generaciju je da poštuju tradiciju, ali da gledaju šta će se desiti u sutrašnjem danu, da planiraju svoju budućnost i, ono što je važno, da koriste tehnologiju ne dozvoljavajući da ona prevlada njihovim umom i visprenošću. To je pobednički put Srbije, put kulture, obrazovanja, sposobnih, mladih ljudi koji, pored inteligencije, vrednosti, suptilnosti, treba malo da se okrenu ka duhovnom usavršavanju, da se nađe ravnoteža.
Biografija
Prof. dr Zoran Bingulac rođen je 1953. godine u Šapcu, gde je završio Šabačku gimnaziju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Igrao je fudbal u FK „Crvena zvezda“ od 1972. do 1981. godine. Bio je potpredsednik i član Izvršnog saveta Grada Beograda od 1988. do 1993. godine, ministar u Saveznoj vladi od 1993. do 1998. godine. Funkciju ambasadora SR Jugoslavije u Južnoafričkoj republici obavljao je od 1998. do 2001. godine. Bio je predsednik i član međudržavnih komiteta za ekonomsku saradnju i odbora za spoljne poslove, predsednik Komisije Savezne vlade za saradnju sa verskim zajednicama. Od 1992. godine je profesor ekonomije i finansija, dekan tri ekonomska fakulteta od 2005. godine (Fakultet za menadžment, Fakultet za poslovne studije i Fakultet za preduzetnički biznis), kao i redovni profesor univerziteta (Međunarodna finansijska ekonomija, Monetarne i javne finansije i Strategijski menadžment). Autor je brojnih udžbenika iz oblasti ekonomije i finansija, kao i više knjiga i romana na srpskom i engleskom jeziku.
Kada se pogleda vaša biografija, čini se kao da ste živeli više života. Imate li vi taj utisak?
Kada se napravi retrospektiva svih raznorodnih zanimanja u kojima sam bio relativno uspešan, stiče se utisak da sam se njima bavio u isto vreme. To nije tačno. Današnji život zahteva da se apsolutno podredite onome što radite- bilo da je to grana umetnosti, književnost, sport ili nešto drugo. Jedan vremenski period posvetio sam pisanju naučnih knjiga, jedan pisanju romana, u jednom periodu sam se bavio sportom. Sve ove aktivnosti koje su nabrojane radio sam u različito vreme. Nemoguće je, sem nekih supertalentovanih ljudi, u koje ja ne spadam, da dve delatnosti razvijate u isto vreme i da budete izuzetno uspešni u obe. To je još jedna poruka za mladu generaciju- onome čemu ste posvećeni, morate biti posvećeni sto posto. Ako dođe do zasićenja, menjajte oblast ili napravite neku pauzu u svom životu da biste bili uspešni u tome.
Ključ uspeha je u dobrom planiranju?
U dobrom planiranju, nekašnjenju, ozbiljnosti u tome što radite. U ovom lepršavom stilu i načinu života izgleda da to nekako dolazi spontano. Svaka stvar se planira, mada, danas je teškoća za mladu generaciju što supertalentovani ljudi i ljudi uopšte, ne mogu da planiraju, ukoliko su ozbiljni, više od četiri meseca. Nevolja za mladu generaciju je što promenljivi uslovi diktiraju tempo da, kad racionalno zaključe o nečemu i naprave neki plan za period duži od četiri meseca, mogu biti sigurni da će pogrešiti. To je problem. Mi smo u naše vreme mogli da planiramo karijere četiri- pet godina unapred, možda i deset. Ipak, mladi će biti na pravom putu ukoliko poštuju umne ljude, ako poštuju tradiciju, a ne opterećuju se suviše njome i idu svojim utabanim putem. Uspešni ljudi, posebno mladi, lako ostvaruju dnevne ciljeve i opuste se u toj uspešnosti u ostvarivanju kratkoročnih ciljeva, a možda su vredni za velika umetnička, književna dela i imaju taj potencijal. Ipak, samozadovoljstvo zbog dnevnih, kratkoročnih ciljeva im u stvari ne dozvoljava da svoj talenat, koji možda još nisu otkrili, razviju do kraja.
Vaš život je praktično knjiga za sebe. Jeste li nekad razmišljali o tome da napišete autobiografiju?
Nisam, zato što je sve ovo što sam radio je neka vrsta biografije, a prikazano je u desetominutnom filmu koji sam napravio. Nema potrebe da pišem biografiju, zato što je iza mene ostalo tridesetak knjiga različitog žanra. Ugledni gospodin Vesa Krstić je uz moju pomoć priredio knjigu „In medias res“, koja predstavlja sliku novinara o mojoj karijeri. Tu je više desetina hiljada članaka, nekoliko stotina i hiljada sati raznih emisija. To je materijal koji sam u poslednje tri godine uspeo da sredim po oblastima, hronološki.
Da li je tehnologija jedini ograničavajući faktor?
I način života. Mi se nalazimo između istoka i zapada, govorili su da je Srbija istok zapadu, a zapad istoku. Ugledni vladika je rekao da ta teza nije tačna i da smo mi, kad smo bili kao Srbija najrazvijeniji u našoj istoriji, sve vrednosti dobijali sa istoka. Sada sa zapada dolaze mnogi pozitivni uticaji, ali i negativni. Sad je mladoj generaciji teško da razluči šta su pozitivni, šta negativni, zato što se i jedni i drugi nalaze na društvenim mrežama. Verujte mi, ja ne znam da uključim kompjuter, a napisao sam 35 knjiga, zato što imam svoje saradnice koje kucaju i ja to pregledam. Mnogo više napora ulažem da bi mi izašao roman ili neka naučna knjiga, ali to je moj način mišljenja. Shvatam da mlada generacija mora da koristi kompjuter, to rade i moji studenti, ali ih molim da ga ne koriste previše, da budu gospodari tehnologije, a ne tehnologija njihov gospodar. Ima mnogo primera u našoj istoriji kako su nastala velika dela, najveći klasici, bez tehnologije. Hemingvej je pisao pomoću mehaničke mašine, a velika dela nastala su i uz pomoć običnog pera i mastila. Možemo se zapitati da li su veća dela nastala u slikarstvu i u klasičnoj umetnosti ili u ovo vreme nenormalno ubrzanog razvoja tehnologije.
Rekli ste da je budućnost u planiranju. Kakvi su vaši planovi po završetku karijere ambasadora?
Ostaću u profesuri, budući da sam bio dekan, a da mi je ta funkcija zbog sadašnje zamrznuta. Bez obzira na moje godine, ja sam celog života bio okružen mladim ljudima i mnogima sam pomogao na fakultetima, u sportu, tako da nisam izgubio kontakt sa mladom generacijom, razmišljam kao mlad čovek, čak nekad vidim da i brže razmišljam o nekim stvarima. Mladi ljudi su mnogo inteligentni, pametni, vispreni, ali ih koči ova tehnologija. Ja sam veliki protivnik toga da se tehnologija koristi na drugi način osim u smislu da pomogne čoveku, posebno mladom, u građenju njegove karijere.
Pored bogate karijere, ima li neostvarenih želja?
Moja neostvarena želja je jedna jedina- matematika. Tu ljubav nikada nisam uspeo do kraja da realizujem, a to najbolje zna moja nastavnica matematike iz Osnovne škole „Nata Jeličić“ Lepa Lukić. Ko pročita roman „Upletena ogledala belog gavrana“, videće koliko tu ima kosmosa, nekih mojih teorija matematike. Matematika kao jedina vrhunska nauka isto važi samo u ovoj galaksiji. U drugim galaksijama su drugi matematički zakoni.
Budući da ste i politički aktivni, da li biste se u tom svojstvu vratili u Šabac?
Rekao sam da niko ne može da planira više od četiri meseca, pa ne mogu ni ja. Ja ću u decembru znati tačno što radim po povratku sledeće godine iz Crne Gore sa diplomatske funkcije. Verujem da ću ostati u profesuri, kojom sam prestao da se bavim zbog odlaska na diplomatsku dužnost. Imam odnos sa mladom generacijom, a puno Šapčana biće među njima, kao što je uvek i bilo. Ja iz ovog grada nikad nisam otišao, stalno mu se vraćam. Ovde su moji rođaci, najbolji prijatelji. Živeću u Beogradu, a kroz profesuru ću biti u kontaktu i sa mladim ljudima iz ovog grada.
Koliko je važno za mladog čoveka da putuje, a to je iskustvo koje je i na vas umnogome uticalo da proširite vidike?
Kod Rta dobre nade, a to je najlepši deo između Kejptauna i Port Elizabeta, na pola puta je džungla. Obala, kitovi vode ljubav, delfini iskaču iz vode, bogatstvo flore, faune… Ima jedno mesto gde je najskuplje zemljište na svetu na kome žive najbogatiji ljudi. Vrlo je skupo samo jednu noć provesti u hotelu na toj obali odakle su svi pogledi usmereni ka tim lepotama. Ja sam na tom mestu slikao jedan put koji vodi u suprotnom smeru, ka Srbiji i napisao: „Tamo daleko je Srbija“. Znači, moja osećanja i tamo su bila usmerena ka Srbiji, nostalgija je kod mene izražena, jer ja pored svega volim starogradsku muziku, šabačke pesme, jedna od njih je i „Prošetali šabački trgovci“. Tako da, mladi treba da putuju po svetu, ali da stiču neka iskustva i da to uklope u amanete predaka.
Jednom prilikom ste rekli da vas češće zovu u emisije zbog znanja čak 9.000 narodnih pesama nego da govorite o stručnoj literaturi koju ste napisali?
Recimo, kad sam gostovao u tim emisijama kao ambasador nikad nisam otpevao nijedan stih, a na svim drugim funkcijama u zemlji sam često nastupao i mislim da, ako je čovek ministar, treba da bude i narodni čovek i da pokaže kakav jeste. Van zemlje se držim francuske škole diplomatije, uzdržanosti, mada se i ta praksa menja danas u modernoj dilomatiji pod uticajem „zapadnih vetrova“, ali ja se držim stare škole. Ljude zaista to interesuje i čude se što znam mnogo tih pesama i to je za mene hobi koji me rasterećuje. Šabac jeste atipična kulturna sredina i Šapčani su po tome prepoznatljivi kroz istoriju.