Desi se pa pitamo naše đake, da li bi želeli , kada porastu, da rade u školi, budu prosvetni radnici. Kako su stariji, sve je više onih kojima se to, blago rečeno, mnogo ne dopada. Barem ne toliko da bi nam se pridružili. Prebrzo smo i olako, od vremena kada nam je učitelj bio toliko poštovan i uvažavan, stigli do sadašnjeg, opravdano sumnjičavog stava mladih ljudi.
Kažu, sa osmehom, lepo je to i interesantno, ali … .
U trenu, sva naša beskrajna pro et contra nadmudrivanja postaju beznačajna. Ostalo je da sebe i te mlade ljude, sa zebnjom priupitamo, ko li će učiti njihovu decu.
Uzalud rasprave koliko traju raspusti i da li su plate u prosveti realne, ako generacije koje dolaze budu prihvatale posao u školi tek kada im sve lađe potonu.
Nisam pristalica preuveličavanja značaja bilo koje društvene delatnosti, pa ni prosvete. Mislim da trenutno idemo u suprotnom pravcu, poništavanja značaja svih društvenih delatnosti, u korist pojedinaca i njihovih poslovnih imperija.
Možemo li bolje?
Vratimo se onom ali, sa početka teksta. Mislim da u tom ali svi imamo svoj deo, svoju ulogu i konkretnu odgovornost.
Posebno i najviše prosvetni radnici, učenici, roditelji, javno mnjenje, političari,…
I da bi bilo realno, pošteno i vrlo korisno prvo upitati šta to ali znači za one koji su ga izrekli.
Ne dosadnim i formalnim anketama sa sugestivnim pitanjima i dirigovanim odgovorima, nego razgovorom odgovornih i dobronamernih prosvetnih radnika i njihovih učenika.
Verujem da učenici najbolje znaju šta to njihovo ali znači. Takođe i sva druga ali mladih ljudi, upućena nama starijima. Naša je obaveza da ih pažljivo saslušamo i sva zapažanja pretočimo u pisane dokumente i još mnogo važnije, u stvarnost.
Mišljenja, zapažanja i predlozi mudrih i odgovornih mladih ljudi bila bi, ne jedini, ali sigurno dragoceni i važan realni putokaz svima koji žele dobro budućim generacijama.
