Alergija i alegorija

„Da, ponekad se moraju činiti i ludosti, i to svom snagom. Jer je ponekad upravo ludost – prava stvar“. (Bernhard Šlink, Povratak kući)
Ovo nije prilog o proteklim aprilskim srbijanskim izborima. Ipak, samo par „hladnih“ razmišljanja povodom njih. Da li uopšte znamo ko smo, imamo li iole realnu sliku o sebi? Da li sagledavamo i razumemo sopstvenu prošlost? Opterećeni smo predrasudama, lažima? Gde nam je svest o sebi, o svojoj malenkosti, tj. o umišljenoj ili o stvarnoj veličini i dometima? I ko smo uopšte mi, građani Srbije, ovakvi heterogeni, razdeljeni? Bez uvida u stvarno stanje, znamo li uopšte kuda ćemo? Posedujemo li neki zajednički identitet – ili je jednostavno u pitanju preovlađujući podanički, malograđanski, sitnosopstvenički mentalitet skupine, a ne uređenog skupa? Stoga, najpre, svako mora da bez (samo)obmanjiva pogleda u sebe i u svoju porodicu. Tek onda dalje, ako je u stanju. Da se suoči s budućnošću. Individualno i kolektivno, društveno.
Otkrio sam relativno rano da imam zrnca klustrofobije: ne osećam se prijatno u liftu (u prvom redu kada stane između spratova), a osobito ne u vozu na gornjem ležaju kušet-vogana, u tmini. Ali i uvideo sam i da me plaši čistina bez kraja, naročito kada sam u vodi, s pogledom na morsko bezmerje. I tako sam se – držim udobno i s dovoljno mesta – pokušao da „ugnjezdim“ između preuskog, tesnog i onog oku nesagledivog. Takođe, povremeno me mori strah od započinjanja nečega, kao i od kraja već započetog. Stoga volim da sam negde „na sredini“, u/na putu, u procesu, a da tom prilikom obale bar naslućujem.
A astmu sam „zaradio“ preznojen i crven posle zimskog klizanja i besomučnog uličnog grudvanja jedne zime na koncu osmoljetke; od tada mi „svira“ u grudima. Povremeno. Naročito pamtim četiri teška astmatična napada: u Šapcu, posle određenog velikog napora kombinovanog sa prašinom; u Vrnjačkoj Banji, u hotelu Breza izvesnog jutra, pod uticajem velike vlage, neprestane celonoćno sipeće kiše. Kao i u Poreču, u šetnji kraj mora tokom kasne sparne večeri zalivene obilnom količinom ledene malvazaije. Plesan mi umalo ne dođe glave davnog promenljivog maja na Divčibarima; spasao me je tada urbazon, niripan. Međutim, otkako su svakodnevne lekovite pumpice gotovo zamenile razne „filine“, kenalog i slično – lekari konstatuju da sam uglavnom u „remisiji“. (Osim kada me stegne u srcu od ljubavnih jada.) Ujedno, poremećaj disanja – kažu, a i sâm sam iskusio – znatno utiče na nervozu, na anksioznost. Plus dva nutritivna sastojka na koje sam dokazano alergičan.
Logika, filozofija, psihologija – moje su nedostignute „muze“ koje ipak amaterski pokušavam da promišljam i primenjujem. Trojstvo zadovoljstva čine mi vožnja automobila, pecanje i šah. More mi je posebna strast, uzdisanje za njim je večno čak i kada je udisanje nedovoljno. Narečeno pomaže da uobražavam da pobeđujem, da se nosim sa nesigurnošću, bojazni od gubljenja integriteta, kontrole. Izgleda da starost pojačava i umnožava te zebnje, naročito kad oči i noge „ne slušaju“ kao nekada. A misli se sve više prepliću – katkad i jezik! – zgušnjavaju do neprepoznatljivosti. Uzgred, s prijatnošću se sećam jedne mesečne doze divnog boravka u Parizu – protkanog stručnim knjigama – pre otprilike četiri decenije: adresa stanovanja u smeru (direktion) Galijeni (Gallieni), metro stanica „Banjole“ (Porte de Bagnole), prugom blizu čuvenog groblja Per Lašez (Cimetière du Père-Lachaise). Ako se ne varam, baš te godine u studentskom domu gde smo bili smešteni, nekolicina nas pravnika upoznala se i pomalo družila, pored ostalih i s jednom mladom damom, devojkom po imenu Vesna Bjelogrlić. (Da, izgledaše markantno i kao da radoznalo a diskretno upijaše, akumuliraše i selekcionisaše sve/t/oko sebe.). Nisam je kasnije susretao. Odselivši se u Englesku, ona postade svetski ugledna i nagrađivana književnica, prezimena Goldsvorti.
Dodamo li ranije spomenutim ličnim tegobama ozbiljne nevolje na društvenoj ravni – svakovrsno nasilje, kriminal, politikantska lutanja, duboko osiromašenje znatnog dela čovečanstva, besperspektivnost, grabež za materijalnim dobrima i zagađenje – umesto produhovljenja i blagostanja sveta – čovek se nalazi gotovo u iznudici. Otuđenje u savremenoj digitalnoj eri. Možda je odnos „društvene osnove“ i „društvene nadgradnje“ – s navodnom odlučujućom ulogom one prve – ipak na kraju krajeva bio Marksova zabluda? Pa zar baš njegov duh i ideje – kao i mnogih drugih filozofskih i naučnih asova – nisu dokaz sekundarnosti materijalnog spram mentalnog?! Nadalje, čini mi se da sa godinama raste „količina“ onih koje sve manje ceniš i voliš, biće da si sve slabiji, ciničniji, zajedljivi – ili pak upadljivo ćutljiviji. Generalno, nemaš dovoljno strpljenja da saslušaš druge i drugačije. Mudrost? Možda kod malobrojnih. Ipak, više je posredi pomirenost sa sobom i životom koja samo liči na umnost: duge pauze u govoru, apstraktni, danas neupotrebljivi saveti, stare (pre)poruke prestale su da važe. Neretki se posvećuju životinjama, posebno u odmaklo pozno doba, odnosno u bedi – osobito kad se te okolnosti udruže. Elem, u Hamburgu sam pre pet-šest godina davao milostinju na ulici isključivo prosjacima praćenih psima (ležaše tik pored njih). I zbog njih, i zbog njihovih ljubimaca. Vrednost iskustva? Ne bih uopštavao: zavisi čije, kakvo, o čemu.
Iznenada i načas polete mi iskra, sjaj u oku – sijaset godina unazad: platonska ljubav prema jednoj Gorici iz mladosti: „visoko težište“, čvrsta građa, oštra kosa i stroge crte lica karijatide, pogled obično uprt ka nebu. Često sâma žurnoga koraka, ili s drugim devojkma u priču zadubljena. Redovno samo na mah s večeri ta Gorica mine, i tô isključivo jedared šabačkim korzom, pa je onda nema, negde se povuče. Bog zna gde (je), a oči mnogih od nas – pojedini, među kojima i ja, naslonjeni na gvozdenu ogradu ispred šabačke opštine pored ondašnjeg kioska – uzaludno traže, u sebi dozivaju njene braonkaste. Do sledećeg sutona.
S druge strane, život mi sa ove distance izgleda suprotno od ponečeg šta su nas učili. Božji dar? Nisam uveren – pre je umnogome tantalovski teško breme! Tako tagično kratak? Ma, oduži se on u starosti, u bolesti, mučnini, pa vam često dođe da ga sami okončate.
Ljubav, umetnost, odnosno stvaralaštvo u celini i – lepota: jemčim, jedino trojstvo za koje istinski vredi živeti. Pored dece, potomstva. I tom miljeu – ako im se posreći – odabrani neretko dopru do sopstvenog boga, do jezgra sebe, do nekih trajnijih značenja. Umotanih osmehom duše. Ostalo su trice i kučine. I ove misli me odneše ka čudesnom, gotovo čudovišnom romanu Vladana Desnice, Proljeća Ivana Galeba. Na piščeve, kroz lik glavnog junaka, samotnjačke uvide i zaključke iz sumorne bolesničke sobe.
Inače, u sadašnjem dobu imam blagi otklon od takozvanih naučenih vrednosti: od rodoljublja varljivo upodobljenog vladajućem političkom režimu i nacionalizmu, pa do demokratije, autoriteta, pravde i materijalnog obilja. Napuste te, razočaraš se, izgubiš ih kada se najmanje tome nadaš, kada su ti najpotrebnije. A sloboda je precenjena, neuhvatljiva, višeznačna. Za nju se boriš, motivisan si, osećaš zadovoljstvo vazda jezdeći – ili umišljajući da ideš – prema cilju. No, kad slobodu i samo dotakneš, pa i zakratko eventualno i osvojiš – ili ne znaš šta bi s njom, osećaš se ispražnjenim. Ili je zloupotrebiš, prekoračiš na nečiju štetu. I svoju, dakako. „Ko ne voli samoću, taj ne voli slobodu. Čovek je slobodan jedino kad je sam“. (Artur Šopenhauer) Da li je, kako tvrdi Meša Selimović, tj. Ahmed Nurudin (u romanu Derviš i smrt) – „smrt…besmisao kao i život“. No, vele neki – čak i zapisaše pred samo upokojenje – da po koja smrt ipak može da bude svrhovita, maltene opravdana, zaokružujuća, a, opet, životi mnogi(h) uzaludni, ispostavljajući se na zalasku kao prazni.
„Sećanja koja mi naviru otkako je počelo ovo što mislim da je koma, mutna su, maglovita, kao delovi nekog nedovršenog mozaika, njihovo nizanje je isprekidano, nejasno, ima pukotina i naprslina“…(Umberto Eko, Tajanstveni plamen Kraljice Loane)
Zoran R. Tomić