Šabačko pozorište – ponižavanje koje traje
Postoji nešto dirljivo u toj upornosti da se šabačko pozorište, osnovano davne 1840. godine, sa svim svojim istorijskim nasleđem, uništi i vrati “korenima”, pa umesto da se u Šapcu organizuje čuveni pozorišni festival “Pozorišno proleće”, ovo pozorište se pojavilo na festivalu “amaterskih” pozorišta u Loznici. Sa skromnom predstavom nedostojnom ugledu Šabačkog pozorišta. A kad već govorimo o umetničkim dometima, teško je shvatiti impresivan poduhvat Aleksandre Delić koja je uspela da ugasi jedan od najboljih festivala u zemlji. To nije mali “uspeh”. Potrebna je velika hrabrost da se prepozna kvalitet i zatim odlučno ukloni.
Ali zašto bi iskustvo i kontinuitet Šabačkog pozorišta bili prepreka entuzijazmu direktorke Aleksandre Delić da morbidni plan uništenja ove važne kulturne ustanove sprovede u delo? Uostalom, šta je 186 godina rada naspram iskrene želje da se bude „među svojima“ – primitivcima?
Naravno, ovakvi potezi ne dolaze sami od sebe. Iza svake velike degradacije stoji još veća vizija. Vizija u kojoj direktorka pozorišta uspešno balansira između dve ključne scene: one pozorišne, na kojoj se retko pojavljuje, i one političke, gde je prisustvo gotovo performans za sebe. Jer upravljati institucijom kulture danas očigledno znači pre svega upravljati sopstvenom vidljivošću, po mogućstvu van same institucije. Pa nije ni čudo što se direktorka Aleksandra Delić češće pojavljuje na stranačkim skupovima nego na random mestu.
Sve u svemu, gledamo jedan pažljivo režiran komad: scenografija se raspada, glumci su zbunjeni, publika polako napušta salu, ali režija ostaje dosledna. Jer kada se jednom krene putem sistematskog urušavanja, nema mesta improvizaciji, sve mora ići po planu.
I možda je upravo to najveća ironija: što je jedina stvar koja u ovom pozorištu funkcioniše besprekorno, njegov pad i sunovrat.
Ivan Kovačević
