Velika je čast kad svet primenjuje vaše izume
Put od meštanina malog vladimiračkog sela Trbušca do akademika svetskog glasa za prof. dr Marka Todorovića bio je protkan mukotrpnim radom, zalaganjem i žrtvovanjem, a krunisan uspehom upravo zato što je prelazivši ga uvek na umu imao opšte dobro i veru u Boga. Preko četiri stotine priznanja i veliki broj knjiga prethodili su vrhuncu svih priznanja – nominaciji za Nobelovu nagradu iz hemije, koju je nedavno u Hotelu „Sloboda“ promovisao zajedno sa monografijom „Akademik prof. dr Marko Todorović, nominacija, životni put i stvaralaštvo“.
– Želeo sam da promociju nominacije i životne monografije upriličim u svom gradu, gde sam rođen i gde sam i radio. Prisustvovali su eminentni gosti, predstavnici crkve, akademici iz susednih zemalja i svi su izuzetno zadovoljni i impresionirani onim šta sam radio. Nominaciju sam morao na jedan sasvim drugačiji način da prezentujem i prošle subote poslao za Švedsku, tako da je to obeležilo moj životni put od prvog dana stvaranja pa sve do danas – kaže prof. dr Todorović za „Podrinske“.
Kako je došlo do nominacije?
Kada sam želeo da mojim studentima i đacima olakšam znanje i metodiku hemije, uradio sam novu verziju Periodnog sistema elemenata na drugačiji, savremen način. Mendeljejev je ređao hemijske elemente po porastu atomske mase, a ja sam ih ređao na osnovu elektronske konfiguracije atoma u nepobuđenom stanju. Nepunih godinu dana nakon što sam to objavio bio sam pozvan u svet. Godine 2003. sam bio u Brazilu i dve godine nakon toga sam ponovio posetu. Obišao sam sve njihove univerzitete i tu prvu verziju sam poklonio brazilskom narodu. Više od četiri godine sam istraživao Mendeljejeva, i kada sam uvideo koliki je on bio patriota i koliko je doprineo ruskom narodu, objavio sam monografiju „U svetlu Mendeljejeva“ gde sam sabrao njegove i moje postavke. Nekoliko meseci nakon promocije u Ruskom domu u Beogradu dobio sam ponudu od Ruske akademije nauka da budem gost u Moskvi i održim predavanje na čuvenom Lomonosovom univerzitetu.
Ranije ste odbili nominaciju?
Zato što sam nadogradio Mendeljejeva, osvetlio njegov životni put, dao veliki doprinos nauci i zato što sam pravoslavac, imao sam priliku da uđem u njihove institute, da vidim šta je fundamentalna, šta primenjena, a šta je nauka budućnosti. Oni su i tada želeli da me nominuju za Nobelovu nagradu iz hemije, jer su me smatrali jedinstvenim, pre mene niko nije smeo da dira u prirodni zakon. Nisam hteo tad da prihvatim, zato što sam pisao monografiju nobelovaca hemije pre toga i izučavao nobelovce hemije 20. veka i uvideo da nema dobitnika, ne samo iz socijalističkih zemalja, nego i iz zemalja koje imaju pravoslavlje. Za tih sto godina od 737 dobitnika: 285 su Amerikanci, 100 Engleza, 78 Nemaca i 32 Šveđana. Međutim, oni su pratili moj naučni rad koji se svodi na tri sfere: hemiju, biotehnologiju i ekologiju, u kojima sam dao veliki doprinos. Predložili su mojoj Srpskoj akademiji inovacionih nauka da oni budu nosioci toga, da podrže nominaciju i Upravni odbor je 30. maja prošle godine doneo odluku da ja budem nominovan za Nobelovu nagradu.
Kakav ishod očekujete?
Mogu reći da nisam time opterećen. Drago mi je što sam ušao u svet nauke i što sam u svetu više cenjen nego u mojoj zemlji. Za mene je velika čast što sam pozvan da držim predavanje na Univerzitetu u Berkliju u martu, podržavaju me mnogi univerziteti iz Nemačke, Mađarske, Rumunije i u našoj zemlji… Više sam zadovoljan time što se moji periodni sistemi drže na tim univerzitetima, to je najveće bogatstvo, vrednije od Nobelove nagrade, koja je političko delo i zavisi od politike. U svetu se drugačije gledaju univerziteti po tome koliko imaju nobelovaca i koliko imaju kandidata koji su bili nominovani. Ostaće u analima da sam nominovan i, što je važnije, deca će u budućnosti učiti hemiju na jedan sasvim drugačiji metodološki način.
Baviti se naukom i bilo čim što ima veze sa inovacijama i istraživačkim radom uopšte, u Srbiji je veoma teško. Odakle u vama ta želja i ko vam je najviše pomogao u radu?
Bio sam svestan šta me čeka kad sam odlučio da se bavim naukom. Pred odbranu doktorata upoznao samo čuvenog profesora i sociologa Đuru Šušnjića koji mi je rekao: „Marko, primetićeš, sve što budeš dalje išao u svet nauke, sve ćeš se više približavati religiji“. Ta misao me stalno kroz život učila. Iako sam tražen u svetu od Kanade, Amerike do Austrije itd, smatrao sam da treba da ostanem ovde, da pomognem svom narodu. Celo moje bitisanje se svodi na tri sfere: hemiju, biotehnologiju i ekologiju. U biotehnologiji sam prvi radio sa biogorivom, biodizelom i etanolom i u to vreme imao sam studente sa drugih univerziteta, čak i iz Mekika, koji su dolazili da eksperimentalno dobiju saznanje. Na primer, sa studentima Tehnološkog fakulteta uspeo sam da dobijem 34,6 posto bioetanol iz novinskog papira, što je bilo čudno u to vreme za profesore.
Bavili ste se opasnostima koje vrebaju od dioksina?
Mnogi su pričali o dioksinima, a nisu ni znali šta su dioksini. Počeo sam da se bavim dioksinima kao najtoksičnijim supstancama stvorenim na ovoj planeti i napisao sam monografiju „Dioksini – tiho umiranje“ jer mi tiho umiremo, a ne znamo odakle, zato što dioksini dolaze u nas putem hrane, mleka, mlečnih proizvoda, mesa i mesnih prerađevina. Zapad zna da mi nemamo ni stručne ljude, niti imamo instrumente i hemikalije da bismo mogli da uradimo takvu jednu analizu. Kad se pojavio aflatoksin, tvrdio sam da to nije tako opasno, jer aflatoksini nisu tako kancerogeni kao dioksini. Imamo fenomen da nam deca starosti od jedne do tri godine umiru, zato što majka deponuje dioksine u grudima, prenosi na nežan organizam koji ne može da se brani, jer nema imunitet. Sedam-osam hiljada dece nam umire, a taj broj se povećava iz godine u godinu. Oko 60 hiljada ljudi boluje od kancera, a niko ne zna odakle. Zato ja mojim studentima govorim da je 20. vek bio vek kada se smatralao da sintetički lek leči čoveka, a sad govorim da u 21. veku hrana leči čoveka. Kakvu hranu konzumiramo, tako ćemo i očuvati naše zdravlje. U Rusiji sam video kako u botaničkoj bašti rade na interakciji tri sveta: biljnog, životinjskog i mikrobiološkog. Biotehnologija je nauka budućnosti.
Vi se trudite da proizvodite hranu bez pesticida?
Mi se polako sad vraćamo prirodi i govorimo o nekoj organskoj hrani. Ja imam drugačije razmišljanje, jer se bavim i tim i ekperimentišem u svom selu. U šali kažem da sam ostavio motiku u svom selu pre 60 godina, ali sam se vratio i srećom, nije zarđala, pa mogu i da kopam. Treba da iskoristimo naše podneblje, koje je veoma bogato. Samo kroz edukaciju možemo da sačuvamo zdravlje. Već više od osam godina dokazujem da mogu da zaštitim i voće bez ikakvih hemikalija. Gajim i ovce, sve je tu u jednom kružnom procesu, tako da sad radim i sa povrćem. Želim da dokažem da mi možemo da proizvodimo samo znanjem. Što mi znanje ne poštujemo i ne cenimo, to je naš problem. U Rusiji sam dobio patent i zaštitni znak za ekološke kompote, želim da ga poklonim mom gradu, ali niko nije zainteresovan.
Zašto?
Zato što je to moj predlog, da je neko drugi predložio, možda bi prihvatili. Nisu se udostojili da se pojave na mojoj promociji. Od preko 400 priznanja koja sam dobio, nijedno nije od opštine i grada, niti su me ikad pozvali. Zato što sam se borio za ovaj grad. Hvala Bogu, spasao sam i Klenje, i Loznicu, išao sam i Kosjerić i zato sam više cenjen svuda. Zato ja mojim gradom hodam s ponosom, a pitanje je kako će oni sutra da idu. U Beogradu su me pitali da li je moguće da sam tako anoniman. Rekao sam im da su, dok sam radio u zadimljenoj laboratoriji, zadubljen u neke čudne knjige, pojedini pevači mog grada išli i uzimali pare od naroda. Danas su oni više cenjeni nego profesor koje je rizikovao život da spase buduće generacije. Čak su i moje kolege govorile da nisu ludi da imaju posla sa mafijom. Radio sam pošteno i savest mi je čista. A ovi drugi plagijatori su ispali pametniji. U uvodu monografije sam napisao da volim svoju Srbiju, narod, grad Šabac i pravoslavlje. To je moje bogatstvo i identitet. Možda ću u istoriji ostati upamćen kao prvi naučnik u istoriji Srbije koji nije otišao da se proda za šaku dolara, nego ostao ovde. Kakav je moj put, to ja znam, kao i šta sam sve pretrpeo. Ostavljam pokoljenjima da prosude da li sam bio u pravu ili nisam.
Pre deset godina ste sprečili da se u našem gradu izgradi fabrika opasnog otpada. Da li u Srbiji imamo ekološku mafiju?
Sigurno. Sve je interes. Neko mora da dobije kad se prodaju te prljave tehnologije. Verovatno je i to razlog što sam političkoj eliti postao smetnja. Borio sam se i protiv deponije, i pre 20 godina u lokalnim novinama napisao „Zašto Dudara zaudara“ i posle 20 godina ponovo izneo podatke koliko smo izgubili kilovat časova struje i kilovat časova toplote. Nudio sam program da se moj grad besplatno greje, tehnologiju koja košta do milion evra. Nisu me mogli uništiti zato što sam imao jake adute i Boga iza sebe. Svi se čude što na mojoj promociji predstavnika opštine, a bili su iz drugih opština. Politika je jedna, nauka druga sfera bitisanja. Ja sam u nauci. Imam moralnu obavezu da pomognem svom narodu i iz tih moralnih obaveza nudio sam se svakoj stranci. Hteli su da me podrže samo ako budem išao od vrata do vrata da urgiram, a oni da skidaju kajmak. Ne tražeći ništa zauzvrat, nudio sam inovacije, znanje, patente…
Propagirate neraskidivu vezu između nauke i religije?
Pišem novu monografiju „Dualizam nauke i religje“, jer smatram da bez povezivanja nauke i religije nema opstanka ove planete. Izučavam to trojstvo koje se javlja u nauci, i u religiji, i u običnom životu. Strašne se stvari sada tu razotkrivaju, mnogi su zadivljeni i pitaju me kad će knjiga izaći. Mislim da ću je objaviti krajem godine i želja mi je da pokažem koliki uticaj nauka i religija imaju na naš život. Ni nauka, ni religija se ne zasnivaju na naučnim činjenicama, nego na iskustvenim. U nauci niko, pa ni Tesla, nije video elektron, a postoji, niko nije video Boga, a postoji. Nauka je počela da služi interesu moćnih pojedinaca, kao i religija, umesto da služi čoveku. Otišle su u drugu krajnost.
Očekuje vas trodnevni naučni skup na Kopaoniku?
Već treću godinu zaredom sam predsednik organizacionog odbora i predsednik naučnog odbora. Prezentovaće se naučni radovi iz svih oblasti i ja treba da dam konačne zaključke. To je i prilika da se malo više upoznamo, da razmenimo iskustva i, što je vrlo bitno, da nešto saznamo. Biće predstavnici Privredne komore koji će izneti šta to mi imamo, koje evropske fondove možemo da koristimo. Taj skup će imati veliki značaj i to nam je potrebno, jer su naučni radnici u teškoj situaciji i sa malom platom ne mogu da objavljuju naučne radove, a važno je da se ti radovi objavljuju. Držaću plenarno predavanje i pričaću o dioksinima, toksičnim supstancama koje se nalaze u hrani. Pozvano je skoro dve hiljade učesnika i očekujemo da kongresna sala bude puna.
Koje priznanja od brojnih koja ste dobili su za vas najvažnija?
Svako priznanje je bilo podstrek za dalji rad. Sećam se prvog priznanja „Teslin dragulj“ kad sam uspeo od viskozinog otpada da dođem do mikrokristalične celuloze. To je bilo u Novom Sadu pre više od 30 godina i poslužilo mi je podstrek da se bavim ekologijom. Ima preko 400 tehnologija gde sam ja bio mentor, koje mogu sutra da se reaktiviraju i to čuvam za buduću decu. Želja mi je da uradim hram nauke, jer je to način da naša deca ne odlaze, da imaju korist od svog rada, da mogu da istražuju, jer imaju odakle, a da ima i država koristi. Nažalost, kod nas se pamet krade, dolaze razne neformalne grupe koje uzimaju pamet naše dece. Prema mojim istraživanjima, preko 60 posto američke i evropske tehnologije je pamet slovenskih ljudi i pravoslavaca. Godinama sam predsednik Komisije za dodelu priznanja Saveza pronalazača Srbije i vidim koliko mladi ljudi ulažu truda, a oni dođu, pokupe njihove ideje i objave, a deca od toga, osim nekog parčeta papira koje dobiju, nemaju nikakvu korist.
Dragana Dimitrijević
