LIČNI STAV
Srbija živi u vremenu kada je prirodno i normalno, da mnogi istaknuti partijski kadrovi, direktori javnih preduzeća, predsednici Opština i Gradonačelnici, Ministri čak, imaju diplome raznih fakulteta i doktorske titule, a da nisu završili osnovnu školu ili barem srednju… U takvoj situaciji, koja traje, evo već deceniju i više, advokatura se nameće kao jedna, slobodno se može reći i jedina, najistaknutija profesija u zaštiti prava i sloboda građana. Može li iko u ovoj zemlji bespravlja i anarhije koja je zavladala, da uopšte zamisli šta bi aparat vlasti, prerušen i ukorenjen u državu, radio građanima da nije advokature. Nisu u pitanju samo sudovi, tužilaštva i upravni organi. Ne. Tu su i sva ona sila javnih preduzeća i ustanova koja kao gladan vuk zavijaju i prete građaninu, nezaštićenom i ostavljenom na milost i nemilost partija i njihovih nepismenih i polupismenih kadrova… Koliko su se građani čudili našoj upornosti da štrajkujemo mesecima, zbog uvođenja notarskog sistema u Srbiji, i žestokom pokušaju države da nas sroza i marginalizuje, praktično ugasi. Čudili su se građani nenavikli na slogu, na jedinstvo, na to da neko ima stav i da ga javno iskazuje i udara po institucijama… Podržavali su nas tada mnogi, a mnogi i osuđivali, nerazumevajući sve poruke koje smo tada slali… Bila je jesen, septembar 2014.g. i advokatura je negde sredinom tog meseca, jednostavno stala. Svi kao jedan. I nije bilo lako. Ni nama starijima i iskusnijima, a kamoli onim mladim i najmlađim. Živelo se na ulici i u našim skromnim prostorijama. Skupljali smo se i komentarisali, protestovali, izdavali saopštenja i jurišali na ulicu… pravili skupove i nosili transparente. I pobedili. Posle više od 4 meseca…
Danas je taj veličanstveni otpor advokature vlastima splasnuo. Otupeo… Pojedinačni istupi advokata u javnosti, manji skupovi podrške hrabrim kolegama iz tužilaštava, obraćanje advokata sa imenom i prezimenom, ali i integritetom i svešću o vremenu u kojem živimo, isključivo na medijima koje znameniti REM ne priznaje, samo su iskoraci iz opšte apatije i letargije u kojem se advokatura danas našla. Ajde to što mahom gromoglasno ćutimo, i mirimo se sa gaženjem svoje najčasnije profesije, jer strahujemo za sopstvenu egzistenciju i opstanak, da ne kažem, za puko preživljavanje, ali zašto moramo i ko nam to radi, da sami sebe poništavamo, gazimo, srozavamo i rušimo sopstveni ugled.
Pre neki dan sam lično pokrenuo pitanje kriterijuma po kojima recimo, Komora u Šapcu i njen Upravni odbor pozivaju neku kompromitovanu tužiteljku, režimsku krticu, sluškinju vlasti, da nama, advokatima, slobodnim ljudima sa FIAT LUX ulogom (koju smo sebi odredili da je nosimo u ma kom društvu, od dana kada smo nastali, pa sve do danas)… i da time uklanjamo mrak i osvetljavamo put u pravno uređeno društvo i državu prava… Sem časnih izuzetaka, i velikih advokatskih imena mog grada, doživeo sam ćutanje kolega, toliko bolno i po mene lično tragično, da sam rešio da stanem, da se zaustavim i samog sebe zapitam: čemu vodi sve ovo i gde će nas na kraju odvesti?
Jasno mi je da smo i mi kao organizacija, ali i kao struka, deo društva i u socijalnom smislu smo u krizi, i to razumem, ali gde je onaj tako prepoznatljiv i advokaturi svojstven istup hrabrosti, onaj prkos potrebe da se kaže slobodno, sve ono što se misli i ono što stoji kao prepreka slobodnom duhu, nezavisnosti i ugledu… Ili smo sve to, većinski pogazili i napustili, predali se i skrenuli sa puta svetlosti u puteve koje ne poznajemo i koji nas vode u propast…
Razočaran sam mladim advokatima. Zašto ćute i čega se boje? Ne mislim da su me izdali, jer pojedinačno, na ulici, u sudu, u kafani, tamo gde me sretaju, oni mi govore da sam u pravu i da sam izneo istinu… Mojih 36 godina advokature, naspram njihovih godina života, naravno da čini generacijski jaz, ali, kada je u pitanju advokatura, morali bi svi da budemo zastupnici osnovnih, a visokih postulata koje je profesija postavila i kojih se moramo svi držati… zajedno kao jedan, kada nam neko, makar to bili i mi sami, ugrozi integritet i slobodu…
Za sami kraj, borba za pravdu, za slobodu, za ugled, za autoritet, nije borba sa nevidljivim, naprotiv, to je borba sa prepoznatim, sa vidljivim i realnim, do danas sa onim izvan nas… Osećam, danas više nego ikada, i znam da ne grešim, od davnog dana kada sam položio advokatsku zakletvu, pa do sada, da smo po prvi put ugroženi od onih koji su uz nas, tobože naši, koji nose advokatske legitimacije i što je još gore, žive i deluju kroz naše organe… A mnogi od nas ih ne vide i ne prepoznaju. Zato svima njima, praštam ćutanje. Ali i očekujem da progovore. Odmah, što pre. Urgentno. Nema puno vremena.
Branislav Sekulović, advokat od 1988.g.