Penzioneri na čelu RTS
Tog devetog marta 1990. godine povod za prve masovne demonstracije bilo je izveštavanje RTS. Kao epilog smenjena su četiri urednika, a nešto kasnije, petog oktobra 2000, na meti demonstranata opet je bio RTS… RTS nije BBS, mada je značajan broj novinara ove kuće prošao kroz školu britanskog novinarstva, ali se malo šta promenilo u uređivačkoj politici.
Možda je najbolji period bio u vreme Aleksandra Tijanića, koji je svojevremeno pisao i tekstove tipa “Ako Đinđić preživi, Srbija neće!“, ali je uveliko bila uvrežena maksima “Vaše pravo da znate sve!“.
Posle svega na čelo RTS dolaze Dragan Bujošević, kao direktor, i Nenad LJ. Stefanović, kao glavni i odgovorni urednik informatnog programa. Bujošević je, primera radi, bio i glavni urednik zabranjenog „Evropljanina“, „Politike“, poznat po emisiji „Nije srpski ćutati“, a bio je proglašen novinarom godine po izboru lista „Danas“.
Stfanović je došao iz nedeljnika “Vreme“, koje je ostavilo vredan i dostojanstven trag u srpskom novinarstvu. I očekivalo bi se da ova dvojica čelnika RTS, pre svega, poštuju načela novnarstva, ali, eto, oni i danas dana sede u vrhu najvažnije medijske kuće. Čak i kad su otišli u penziju, čuvaju na svoj način ovaj naprednjački režim. I ne samo da RTS ne izveštava javnost kako bi trebalo po Ustavu i Zakonu o javnom informisanju, dakle objektivno, celovito i pravovremeno, nego koriste svoju moć u prećutkivanju svega onoga što se zbiva u Srbiji.
A mnogo toga se desilo vredno novinarske pažnje: afere „helikopter“, Jovanjica, Krušik, pad elektroenergetskog sistema, banda Veljka Belivuka, masovni protesti nakon majskih ubistava u „Ribnikaru“ i selima kod Smederava, i najposle nezapamćena izborna krađa. Ne samo da su to videli domaći i strani posmatrači nego i stotine hiljada građana Srbije, koji imaju pravo da znaju šta se to desilo, ali na drugim, profesionalnim medjima, za koje građani i ne plaćaju pretplatu.
Ali, ni nakon svega ušuškani u svoje fotelje čelnici ove kuće čuvaju svoje pozicije, protivno pravnom sistemu koji važi za najveći broj građana da se u penziju ide sa 65 godina života. Može da se dozvoli izuzetak za ugledne profesore i retke znalce u pojedinim oblastima, ali za ovakva skupa i odgovorna radna mesta nije primereno.
Osnovno pitanje šta je to toliko vredno da Bujošević i Stefanović pogaze i profesiju i ono što su nekad značili. Materijalno, nije to baš neka izuzetna cena, ali moralna osuda je, na kraju krajeva, ono što ostaje. Ako su oni nekada bili uzori, šta reći posle tog sunovrata: samo ljaga nad ljagama.
D.Eraković
