Ivica Dobrijević, šabački arhitekta
Nakon dve decenije uspešne karijere provedene izvan rodnog grada, šabački arhitekta Ivica Dobrijević poslednjih godina prepoznaje da se neke njegove vizionarske ideje, na neizmernu radost i sreću, ostvaruju u Malom Parizu. Godine 1994. uzeo je učešće u anketi lokalnog lista „Kakav Šabac želimo“ otvorenoj za građane i ljude iz struke i izneo svoje viđenje Šapca kao arhitektonske i ambijentalne celine, po meri svih sugrađana. Poslednjih godina vreme provodi u Šapcu, komunicirajući na sve dostupne načine sa lokalnim institucijama i resornim ministarstvima, oslanjajući se na medije, želje, prava i potrebe građana i pokušavajući da nađe put za njihovu realizaciju. Karijeru je započeo u beogradskoj modnoj agenciji, gde je sedam godina bio angažovan u oblasti skautinga, scenografije, organizacije, modelinga, PR-a, izdravaštva. Godine 2006. postaje komercijalni direktor kanadske kompanije za eko hranu i svoje znanje i iskustvo primenjuje u sasvim drugačijoj oblasti.
-Po završetku srednje građevinske škole, a potom i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, živeo sam i radio u prestonici više od 20 godina, nikada ne ostavljajući Šabac i ne udaljavajući se od njega. Kao dete i student uočavao sam njegove mogućnosti, znajući za njegove istorijske i kulturne vrednosti, uistinu potisnute i zanemarene. Šetao sam ulicama i radoznalo i krišom ulazio u dvorišta u jezgru grada, osluškivao zvuke prošlosti, stvarajući sliku nekadašnjeg izgleda i života u njima. Sve što se moglo videti bilo je oskrnavljeno, jedino donekle preživelo bile su fasade prve etaže, ta ulična plastika, zanemarena, neosvežena, puna udaraca i nepoštovanja. Verovao sam da je taj deo dovoljan svedok i da će preživeti, a poneki i doživeti procvat i stari sjaj- kaže Dobrijević i dodao da je u anketi lokalnog lista pisao da bi bilo dobro da se osvetle fasade kuća sa leve i desne strane Borova, kao i crkva i biblioteka i tako istakne njihova stilska vrednost, što je do danas učinjeno.
„Sava park“
Projekat „Sava park“ jeste urbanistički tok, proces, jer je došlo vreme da se grad okreće reci, a ne da joj okreće leđa, kao što je bio slučaj u Srbiji i Beogradu. Počele su da se izmeštaju deponije i pretvaraju u zelene površine, kasnije sportsko- rekreativne sadržaje, a potom detaljnim planiranjem u stambena naselja, parking prostore i ostale sadržaje grada.
Iako su decenijama duboko ispod asfalta zakopani temelji starog Šapca, kao i kultura i običaji koji su ga karakterisali, grad je preživeo nedaće i ponovo se smeši njegov duh i iskonska snaga, nagoveštavajući svoj stari sjaj.
-I danas, nakon dve decenije, vizionarski vidim da će kroz podizanje monumentalnih zdanja na obali Save, po mojoj ideji, zgrade u obliku koncertnog klavira, u spomen prvog klavira u Srbiji, Šabac kroz formu i simboliku ove zgrade, tako prefinjenog identiteta, sa velikom kulturnom namenom, što je danas realnije i tehnički izvodljivije nego što je to bilo pre 20 godina, stajati pravo ispred ostalih. Takođe, siguran sam da ne postoji opravdan razlog i bilo čije pravo da ugasimo reku Kamičak, pretvarajući je u deponiju poslednjih decenija. Apelujem, kao i mnogi Šapčani, da se podigne svest o značaju ove rečice i verujem da će ona zaživeti, ponovo naći svoj put i biti zaštićena i sa ekološko- funkcionalnog i sa estetskog aspekta. Vidim taj pravac od Starog grada, preko hipodroma, kroz Mali zabran- pluća ovoga grada, između dva nova sportska kompleksa, sve do Kapitol parka. To je novi pravac rekreacije, šetališta sa sadržajima zabavno- turističkog karaktera, što se donekle planiralo sedamdesetih godina- objašnjava šabački arhitekta, bezuslovno uveren u snagu reči, snova i ideja rođenih iz ljubavi, na koje, kako kaže, ima pravo.
Stari grad i „Dudara“
Taj deo je bio moja inspiracija kada sam kao student u anketi otvorenoj za sve „Kakav Šabac želimo“ 1994. godine skretao pažnju da su na ulasku u Veliki park stubovi ofarbani u neprimerne boje, jedan fluorescentno roze, drugi plav. To nije dolikovalo ozbiljnom prostoru koji ima svoju istoriju- to je nekada bilo groblje. Izneo sam mišljenje da treba da se oboji, da se ne skrnavi dominantni element u arhitekturi kao što je obelisk, koji zaslužuje poštovanje i realan kulturni odnos prema njemu. Predlagao sam oživljavanje fontana, osvetljavanje parkova radi bezbednosti, kvaliteta produženih dnevnih aktivnosti.
Imao sam ideju i o kompleksu Starog grada, na mestu nekadašnje „Dudare“. Znamo da je prvi klavir u Srbiji bio u Šapcu i da je i danas, hvala Bogu, ostao pečat Šapca u vezi sa muzičkom kulturom. Danas je realnije i tehnički izvodljivije očekivati monumentalizam u arhitekturi i bliže doživeti tu ideju da monumentalna zgrada bude u obliku koncertnog klavira koji bi bio u staklu, osvetljen, gde bi se poklopac podizao automatski, ispod njega održavali koncerti, dolazili umetnici iz celog sveta. To bi mogao biti namenski prostor za slikarske kolonije, muzičku školu, akademiju…. Uveren sam da će Šabac biti sve veći univerzitetski grad, jer ima mogućnosti i razvija se u tom pravcu, imajući u vidu naš resursni, privredni, kulturni, geografski i turistički potencijal. Uz pravi strateški plan, dobre menadžerske sposobnosti, istrajnu politiku i sve ostale potrebne i dodatne aktivnosti i sadržaje, za mene je sasvim realno da i ideje drugih arhitekata dobiju te razmere u ovom gradu.
Sve pohvale upućuje na račun aktuelne gradske vlasti i gradonačelnika Nebojše Zelenovića, jer se grad poslednjih godina razvija kontinuirano, sa uočljivim napretkom u oblasti kulture i drugih sadržaja, koji se nude građanima i vidno utiču na kvalitet života u Šapcu. Veliki doprinos tome dao je i projekat participativnog budžetiranja, koji je ostavio građanima mogućnost da se aktivno uključe u odlučivanje o načinu trošenja sredstava iz budžeta grada.
-Projekat participativnog budžetiranja zaživeo je već treću godinu i to je prilika da građani iznose svoje ideje na osnovu realnih potreba, koje mogu biti funkcionalne, ambijentalne, iz oblasti infrastrukture, ekologije, bezbednosti…. Projekat koji sam i lično podržao ove godine je pobedio, usmeren je na bezbednost građana, a odnosi se na slabovida lica, usporivače u saobraćaju i razvoj biciklističkih staza na području Šapca. Ne bi bilo loše da postoji mejl na koji bi građani svakodnevno mogli da šalju svoje ideje Gradskoj upravi. Istovremeno, postoji problem pasivnog mentalnog sklopa ljudi koji je godinama ustanovljen trpljenjem i nespremnošću da se pobune kad treba i shvate da se oni pitaju o mnogim stvarima, jer jesu poreski obveznici i imaju pravo da traže. Ranije niko nije imao način, ni mogućnost da se nekome obrati ili nešto traži. Pomerila se kulturna granica u gradu. Zato je važno da ovde ostanu stručni, kompetentni i obrazovani ljudi, koji vole ovaj grad i da oni učestvuju u donošenju odluka. Ako nešto nikne iz ljubavi, onda se to radi zaista bezuslovno, bez ikakve nadoknade, čovek stavlja na raspolaganje svoje mogućnosti, kako bi nečemu doprineo. Ovom gradu je potreban gradski menadžer koji dobro i realno posmatra Šabac kao svoju kuću, kao i svesni, aktivni građani, spremni da učestvuju u donošenju odluka- smatra Dobrijević, dodajući da veruje da postoji put da građani dobiju sve što žele ako su kompaktni i ako traže, jer uvek postoji način i da se promeni regulativa kada je reč o nekom pitanju.
„Zeleni venac“
Smatram da treba vratiti sjaj „Zelenom vencu“ sa sadržajem zelene bašte koju Šapčani pamte kao mesto okupljanja, duha, života, slobode, uzbuđenja, ljubavi i lepote. Uz Venac bi trebalo da bude, preko puta Tržnice, otvoreno mesto „Abraševića“, gde bi mladi ljudi iz grada i sa strane dolazili i okupljali se. Kao grad nemamo dovoljno spomeničkih obeležja i ja bih koristio svako mesto u jezgru grada za podizanje spomenika znamenitim sugrađanima. Prvo bih organizovao kulturne događaje, gde bi naši kompetentni istoričari i kulturni radnici Šapca imali priliku da kažu mišljenje o relevantnim temama. Ja sam zamišljao da to, na primer, bude atrijum Borova, potpuno sređen, aktivan, osvetljen 24 sata dnevno, otvoren za ljude, sa sadržajima. Tako nešto je već delimično zaživelo u crkvenom dvorištu. Tu može biti deo pešačke zone, fontana koja može biti impresivno i verno napravljena, spomenik u jezgru grada između banke i Borova ili između Venca i poreske uprave.
Mladi ljudi danas su uglavnom pesimistični, ali on kao optimista to ne razume, jer ga, poručuje, samo snovi u životu nikada nisu izdali. Išao je svojim putem zato što je znao šta hoće i želi, ne razmišljajući o realnosti i mogućnostima, a rezultati ipak nisu izostajali. To mu, zaključuje, daje pokriće da veruje u svoje snove, jer svaka želja u sebi ima realizaciju kao univerzalni zakon. Oblasti arhitekture i urbanizma pristupa hrabro, bez predsrasuda, svestan da postoje prepreke, ali i da, ako čovek ima sistem vrednosti, stvari mu se prilagođavaju. Kreativac je, a za kreativca je specifično da bude slobodan, bezuslovan, vizionar i da mu se čuda dogode, da se kockice mozaika života na kraju uvek slože baš po njegovoj meri.
Dragana Dimitrijević
