Kada bih sabrao svo vreme koje sam proveo u posetama srpskim kazneno-popravnim zavodima, ili narodski rečeno zatvorima, bilo bi to vreme, koje bi se, siguran sam, merilo mesecima…
Dogodovštine iz tih poseta su razne, prijatne i lepe, neprijatne i ružne… Ali, bilo je i onih neobičnih.
Jedna od njih je poseta šabačkom pritvoru negde 2009… ili, moguće čak 2010. godine. Naime, kolega Slobodan ANTONIĆ i ja smo bili u jednom predmetu branioci, u tom vremenu, našeg kuma koji je imao velikih problema sa razno-raznim slučajevima, ali uvek iz nadležnosti Okružnog, odnosno Višeg suda.
I tako, kako je u to vreme bilo uobičajeno, nas dvojica advokata, branilaca, ušli smo u salu za posete, koja je inače i tada bila pod video nadzorom, moguće čak i ozvučena (mi smo uvek u to sumnjali, pa je razgovor obavljan šapatom ili gestovima), i naručili smo sebi i osumnjičenom kafu… Sve je to teklo rutinski i kako je desetinama puta već rađeno… Posle pozdrava i nekoliko kumovskih pošalica, pao je dogovor da se pozove Upravnik zatvora, koji je trebalo da interveniše kod suda, da istražni sudija što pre dođe i sasluša osumnjičenog u vezi sa činjenicama vezanim za ukidanje pritvora.
Da bi Upravnik pristupio, nekome od nas trojice je pala genijalna ideja. Da isceniramo otmicu. Vreme posete je prošlo, a mi nismo davali znake da nas otključaju i puste da izađemo iz restritivnog dela pritvorske jedinice… U nekom momentu, stražar je pokucao na vrata i pitao nas o čemu se radi, a mi smo mu odgovorili da nećemo da izađemo i da tražimo da dođe Upravnik… Kafa je bila popijena, a pošto smo znali da nas nadgledaju preko kamera, svi smo izgledali vrlo-vrlo ozbiljno, a verovatno, nas dvojica branilaca i zabrinuto.
Vreme je prolazilo, mi smo čekali nekih duže od pola sata, pa možda i sat vremena, i pojavio se Upravnik. Vrata su se otključala, ušao je u salu za posete naš kolega, pravnik, bivši predsednik suda, gospodin po rođenju, uvek smireni i pažljivi, Ivan Veselinović, zabrinut i pomalo uplašen… “O čemu se radi, zašto ne izlazite Vas dvojica, kada je poseta završena davno“?
Kolega Antonić, kao stariji, autoritetom bivšeg uspešnog sudije, rekao je da smo se solidarsali sa osumnjičenim i da nećemo izaći iz prostorije u kojoj smo, ali i iz zgrade, dok se ne obavi razgovor Upravnika sa istražnim sudijom, ženom koja je bila pojam energičnosti i iskustva, a tek znanja, gospođom Gordanom Cmiljanović… Upravniku je objašnjeno, šta se od njega traži i on je pitao da li nam šta treba, kao dobrovoljnim zatočenicima, pa smo naručili po još jednu kafu, a ja sam tražio da mi donese i bensedin, čini mi se…
Sva trojica smo se u sebi smejali, ali smo zbog kamera, zadržali ozbiljan izgled, usput gestovima dajući posmatračima do znanja da smo ekstremno zabrinuti, ozlojeđeni, pa čak i ljuti…
Nije prošlo mnogo vremena, Upravnik je ponovo ušao u prostoriju za posete, doneo je meni bensedin, čašu vode i kafu svoj trojici, moguće i sebi… Obavestio nas je da je obavio razgovor i da je sudija čvrsto obećala da će što pre doći do šabačkog zatvora, da sasluša našeg kuma Nešu i na taj način da se stvore uslovi za ukidanje pritvora…
Onako kako je obećano, tako se i desilo… Nikada nisam saznao, možda ću tek sada, da li je službenim akterima celog slučaja, sve ovo izgledalo ozbiljno ili ne, ali, eto, bilo je baš tako…
Nadam se da ova naša „dosetka“ i iscenirana „meka otmica“, neće biti shvaćena pogrešno, već baš onako kako treba da se shvati… Advokatura, nije samo profesija i pravničko znanje, već je to veština i ponekad, kako se vidi, lucidnost i reakcija koju nametne situacija… koja pomogne i ponekad donese rezultat.
NASTAVIĆE SE…
