Pre nekih možda 20-tak godina, imao sam jedan delikatan slučaj, u kojem je mom branjeniku na teret bilo stavljeno izvršenje dva teška krivična dela, iz Krivičnog zakonika, ali vezana za odeljak krivičnih dela protiv polne slobode. Manje-više, užasno teška situacija za branioca.
Međutim, prva Presuda Višeg suda u Šapcu je bila oslobađajuća, odlično obrazložena, a onda se Viši javni tužilac žalio, pa je Apelacioni sud u Beogradu, tu Presudu ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku, moj klijent je dobio tri godine zatvora, promenio se predsednik Veća, i sada sam ja, kao branilac, morao da podnosim žalbu Veću Apelacionog suda u Beogradu. U žalbi sam tražio da obojica budemo pozvani na sednicu Veća, na kojoj će se odlučivati o mojoj žalbi.
I tako, Apelacioni sud je poslao poziv, i nas dvojica smo se dogovorili, da idemo na sednicu Veća zajedno. Meni je bilo veoma važno, da Veće upozna mog Milojka i na neki način shvati, da taj čovek ne bi mogao da uradi ono o čemu ga je Viši sud u Šapcu, oglasio krivim.
Ali, neposredno pre polaska, na vratima moje kancelarije, našao sam pismo, upućeno meni, u kojem je jedna ženska osoba napisala da ima saznanja zbog kojih bi da svedoči u postupku, i to na okolnosti koje je direktno saznala od oštećene. Bio sam veoma iznenađen, jer mi se do tada, tako nešto nije desilo, a postojali su mnogi rizici… Uzeo sam to pismo i više puta ga pročitao do Beograda, a onda sam odlučio da ga iskopiram u više primeraka i dostavim sudskom Veću direktno na ročištu.
Veće od troje iskusnih sudija, sa sudijom izvestiocem Miodragom Majićem, započelo je uobičajeni postupak u takvim situacijama, ja sam obrazložio stavove iznete u mojoj žalbi, a onda sam svakom od sudija i zastupniku Tužilaštva predao po jedan primerak kopije pisma, koje sam tog jutra našao za svojim vratima na kancelariji.
Za divno čudo, osim Tužioca, svi članovi Veća su pismo pročitali. Sudija Majić je onda naredio da napustimo sudnicu kako bi Veće donelo odluku. Kada smo se vratili, odluka je bila da se pozove ta devojka i sasluša u svojstvu svedoka, ali da se pozove i oštećena, kako bi se eventualno njih dve suočile. Određen je datum i vreme izvođenja ove procesne radnje, i poslati su pozivi svedokinji i oštećenoj.
Ja sam od mog branjenika saznao da je svedokinja najbolja drugarica oštećene, da je i on poznaje, ali sam mu savetovao da nikako ne stupa u ma kakav kontakt sa tim svedokom, predviđajući moguće komplikacije ili eventualni nadzor svedoka od strane policije. Tako je i bilo. Sa tim svedokom niko nije kontaktirao, i kada je došao dan da se izvede i taj dokaz u Apelacionom sudu u Beogradu, nas dvojica smo došli u sud, ušli u hodnik iz kojeg se ulazi u sudnicu, i ja sam tog časa, doživeo veliki šok… Naime, oštećena i svedok su sedele jedna do druge, očigledno su zajedno došle u sud, i pričale tako prisno i srdačno, da sam praktično poludeo od besa…
Naime, odmah mi je palo na pamet da će ovaj svedok reći, kako nije pisala bilo kakvo pismo i da sa sadržinom tog pisma nema veze, što bi nas uništilo i dovelo u bezizlaznu situaciju, čak bih ja bio nekakav advokatski mešetar…
Tako nervozan, jedva sam ušao u sudnicu, ali kada je sud počeo da saslušava ovu svedokinju, sve se odjednom raspršilo u trenu, svaka moja sumnja je nestala i bio sam oduševljen iskrenošću ove mlade žene i njenim svedočenjem. A onda je, kao u nekom filmu, došlo do suočenja dve najbolje drugarice. Svedok je govorila njoj u lice, gledajući je u oči, sve ono o čemu je imala saznanja, a ova je pak povremeno spuštala pogled ili okretala glavu… Bilo mi je jasno da se sve odigralo upravo onako, kako sam i naveo u žalbi, da moj Milojko nije kriv, te da je sve iscenirano i izmišljeno…
Epilog je usledio posle par nedelja. Stigla je Presuda Apelacionog suda, moj branjenik je oslobođen, a najveći deo obrazloženja se odnosio na svedočenje pred drugostepenim sudom… onog svedoka iz pisma zatečenog na mojim vratima.
I za sami kraj. Nekoliko dana pošto je stigla oslobađajuća Presuda, u marketu, pred kasom, primetio sam jednu mladu ženu koja me upadljivo gledala i stalno sam premetao po glavi, odakle mi je poznata… Pošto sam izašao na parking, ta osoba me čekala u blizini svog automobila. Prišao sam joj i pitao je: odakle se znamo? Rekla mi je da je ona oštećena u postupku protiv Milojka, i pitala me da li znam kako se sve završilo, posle njenog suočavanja sa svedokinjom… Kada sam joj rekao da je Presudom okrivljeni oslobođen, desilo se nešto neverovatno… ta mlada, lepa žena, sada već majka, uzviknula je: “tooooo, bravo, bravo…“
Tim svojim gestom, meni je postalo, konačno sve jasno… da sam branio i odbranio nevinog… Jer, nevinog je najteže braniti i odbraniti…
Moram da priznam na kraju, da je ipak, sudsko veće beogradske Apelacije bilo odlučujuće… Jer, bez dobrih i iskusnih sudija, eksperata svog posla, ne vredi ništa… Mada, hrabrost i profesionalni integritet su dosta važni… Tom sudskom Veću, ništa od navedenog nije nedostajalo, naprotiv…
NASTAVIĆE SE….
