U susret 23. maju, na Slaviji
Prođe i Đurđevdan dobrano, a predsednik države, po ko zna koji put, ne održa reč. Toliko o moralu i odgovornosti. Izbori su više nego ranije postali prioritetna demokratska odluka, pogotovo ako to traži znatan deo građana, više nego onih obavezujućih sto hiljada potpisa za pokretanje referenduma.
Već godinu dana studenti, nakon što nijedan od njihovih zahteva nije ispunjen a traženo je samo da institucije rade svoj posao, traže raspisivanje vanrdenih parlamentarnih izbora, čak i pod ovakvim nedemokratskim uslovima. Nisu ispunjene preporuke ODIHR-a ni za jotu, a režim zna da besomučno krade, ucenjuje, potkupljuje, lažira na svakom koraku, u potpunom medijskom mraku…
Tokom vikenda u pedeset gradova širom planete, mahom Evrope, Severne Amerike i Australije, organizovano su skupovi podrške studentima. Oni su tokom biciklističke rute do Strazbura kao i maratona do Brisela ujedinili srpsku dijasporu kao niko pre. Van granica Srbije živi i radi nekoliko miliona građana sa pravom glasa, ali glasa svega oko 30.000, manje od promila. Samo u proteklih petnaestak godina iz Srbije je otišlo barem pola miliona stručnih, mladih ljudi, koji nadasve rađaju nove potomke. Godišnje se iz dijaspore slije oko četiri milijarde evra što svakako doprinosi finansijskoj stbilnosti države, ali, eto, vlast za to ne mari. A upravo su studenti ti koji bude nadu da bi se mnogi od njih i vratili u maticu i svakako želeli jednu drugačiju i bolju Srbiju.
U nedelju je nastavljena studentska pobuna „(Ne)bojte se, i dalje smo tu“, maršem kroz Beograd, obaveznim odavanjem počasti žrtvama pada nadstrešnice u Novom Sadu i skupom pred Rektoratom, ali i pozivom za veliko okupljanje 23. maja. U prilog tome skupu uveliko je štampano više od milion nalepnica “Studenti pobeđuju“, iako malih dimenzija one su prisutne na svakom koraku, u svakodnevnom životu, a podseća i na one nalepnice „Otpora“ pred pad režima Slobodana Miloševića. Uz to na svim vidjlivijim mestima, od nadvožnjaka do trgova i ulica, ali i po selima i zaseocima, istaknuta je ova poruka na velikim banerima.
Režim pokušava da sličnim akcijama, sa porukom „Srbija pobeđuje“, anulira studentsku ofazivu, ali kasni, i daje utisak isprazne reakcije. O atmosferi i primljenosti ovih poruka dovoljno govori podrška građana, sirenama vozila, aplauzom ili osmehom, što je svojevrsni referendum. Svoje mesto našle su i majice, pijačne torbe i drugi predmeti sa istoimenom porukom, sa malim studentskim manufakturama pred fakultetima ili improvizovanim štandovima, a to je ugao intime i prisnosti.
Uzalud je predsednik države, navodno predsednik svih građana Srbije po Ustavu, čak i pretio da su neki studenti u Novom Sadu mogli da završe u Dunavu. I to u gradu koji pamti fašističku bestijalnost 1942. godine. A taj veliki talas studentske pobune polako i nezaustvaljivo se valja za 23. maj, na Slaviji. Mesto prvog velikog okupljanja 22. decembra 2024, kada je više od sto hiljada građana u dostojanstvenoj tišini odalo počast žrtvama u Novom Sadu. Došao je najveći protestni skup u Srbiji, 15. marta prošle godine, kada se, po Arhivu javnih skupova, u Beogradu zbilo više od tri stotine hiljada građana.
Skup je naglo prekinut u 11. minutu velike ćutnje, aktiviranjem zvučnog oružja. Niko za to nije odgovarao, došle su opomene iz međunarodne zajednice, slučaj prepušten osnovnom tužilaštvu, po starom receptu režima – bacanja pod tepih. I Vidovdanski skup prošle godine okupio je više od sto hiljada građana, gde su studenti izašli sa zahtevom za izbore, jer samo promena vlasti može dovesti do ispunjena studentskih zahteva, a ujedno i do normalizacije Srbije otete od kriminalno-partijske kamarile.
A za ovo vreme studenti su premrežili Srbiju, sa hiljadama protesta, marševa i šetnji, skupova, razgovora za građanima i po najzabačenijim delovim Srbije, sa uloženom ogromnom energijom koja je prepoznata kod građana. Ostaje jedino da onaj koji je nadležan da raspiše izbore to i učini, i kako obeća, za dva ili pet meseci, no ne može mu se verovati.
Skup na Slaviji 23. maja je prilika da se pošalje jasna poruka da o izborima odlučuju građani, baš kao što piše u Ustavu, kao nosiocima suverenosti, što predsednik uporno prenebregava.
Dragan Eraković
