U vreme bivše Jugoslavije letovali smo tradicionalno na hrvatskom primorju. Današnja odredišta bila su nam daleka i preskupa. Posebno sam voleo ostrva i završno putovanje brodom do mesta boravka. Trenutke kada sa palube na sve strane dominira more. Galebove, delfine i zvuk motora. Kao dete divio sam se ostrvljanima koji su se hrabro nastanili daleko od meni se tada činilo sigurnijeg kopna. Kasnije, smatrao sam da oni imaju neku posebnu vrstu slobode, nezavisnosti i filozofije života.
Najlepša sećanja vezuju me za Korčulu i Hvar.
Korčula
Prvo letovanje na Korčuli bilo je kod porodice Lozica, čiji su Ivo, Žarko i Bojan bili osvajači Kupa pobednika kupova Evrope u vaterpolu, davne 1978. godine. Lozice su nam bili jednostavni i srdačni domaćini. U toku našeg boravka nekoliko dana su otputovali u Split, ostavivši nas same u njihovom i našem privremenom domu. Rekoše nam, odlazeći, da se na Korčuli noću niko ne zaključava, a mi, ako se plašimo, možemo. Imponovalo nam je njihovo poverenje i sve smo održavali u najboljem redu. Saznali smo da je prezime Lozica na Korčuli veoma često. Korčulanin Boško Lozica bio je član vatrepolo reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Moskvi, 1980. godine. Tu vest sam doživeo kao pobedu meni nekog veoma bliskog, iako Boška nisam upoznao. Osećaj zajedništva i pripadnosti istoj domovini u to vreme je bio mnogo izraženiji i uobičajeniji nego danas. Sledeći put sam poželeo da pre dolaska na Korčulu obiđem Bol na Braču. Na Brač sam doputovao u večernjim satima. Bio je to poslednji brod do sledećeg jutra, Svi pokušaji da nađem prenoćište bili su bezuspešni. Sve je bilo zauzeto, čak i kamp odmaralište, koje mi je bilo poslednja nada. Nisam bio jedini. Spavali smo na klupama u parku, ili vrećama za spavanje, ko ih je imao. Mesni policajac nam je rekao da je spavanje na javnim mestima zabranjeno, ali samo da budemo tihi i neće biti problema. Niko nije ni pomišljao da bi mu neko mogao nešto uzeti, spavali smo bezbrižno. Sutra sam se provozao turističkim autobusom, otišao do čuvene plaže, okupao se i otputovao na već dobro poznatu Korčulu.
Hvar
Na Hvar sam prvi put putovao sa sestrom i zajedničkom drugaricom. U Splitu su nam rekli da i ne pokušavamo da idemo na Hvar, jer nećemo naći prenoćište, sve je puno. Ipak smo kupili karte, ušli na brod i zaputili se ka Hvaru. Barem ćemo se lepo provozati brodom. Kada smo sišli sa broda, prišla nam je starija gospođa i upitala nas treba li nam prenoćište. Njena kuća je visoko u brdu, najdalja, ali pošto smo mladi neće nam biti problem tih mnogo stepenika. Odmah nam je ponudila da dobijemo tri kreveta, a platimo dva. Pristali smo bez razmišljanja. Na plažu smo išli ispred čuvenog hotela Amfora. Bilo je tu nekoliko ogromnih četinara, koji su nam omogućili celodnevni udoban boravak. Na plaži je bio i bosanski restoran sa njihovim nacionalnim jelima. Danas taj restoran sigurno zamenjuju ekskluzivni restorani sa morskim specijalitetima. Upoznali smo dva mladića sa ujakom, rodom iz Banje Koviljače, koji su živeli u Švajcarskoj, gda su sada lekari. Rekoše da u Švajcarskoj ostajete stranci, ma koliko dugo u njoj živeli.
Po povratku sa plaže, gospođa koja nas je primila i njen suprug čekali su nas obavezno sa prženom ribom, čašom njihovog vina i korpom sveže ubranog grožđa. Zatim smo išli do restoranske terase sa muzikom, a u kasnijim satima i diskotekom. Kada smo imali još snage, pred zoru bi sišli do obale i slušali meštane koji su sedeli na rivi i pevali dalmatinske pesme. Od naših domaćina rastali smo se u suzama, za tih desetak dana postali smo jedna porodica. Ova navedena
