Šabački Dan grada – 22. april
Nakon demokratskih promena, 2000. godine, Šabac je izmenio nekadašnji Dan grada, i umesto 23. oktobra određen je 22. april. Onaj prvi datum slavio se kao Dan oslobođenja grada 1944. godine, ali se ispostavilo da se sve to vreme ćutalo o odmazdi pobednika, jer su bila masovna ubijanja protivnika „naroda i države“. I često bez suđenja i prava na odbranu ubijani su ne samo kolaboracionisti okupacionih vlasti, nego i trgovci, advokati, profesori, apotekari, studenti… koje je neko proglasio za neprijatelje.
Ovaj drugi datum, slavi se kao Dan oslobođenja od Turaka 1867. godine, i suštinski je obeležavan kao dan demokratije i građanskih sloboda. O tome svedoće i laureati, pored ostalih: novinari Olja Bećković, Vukašin Obradović, Milan Jovanović, list „Danas“ , ali i uzbunjivač iz „Krušika“ Aleksandar Obradović, nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i advokat Rodoljub Šabić…
Godine su potvrda vrednosti, i ove nagrade svedoče da su otišle u prave ruke. Međutim, odmah nakon dolaska naprednjačke vlasti, nakon pokradenih izbora 2020. godine, mnogo toga se izokrenulo. Prvi Počasni građanin i „borac za demokratiju“ postao je Aleksandar Vučić, koji kao da za tih osam godina, a pogotovo kasnije nije pokazao svoje pravo lice, a to nije demokratija.
Šta on misli o šabačkom rukovodstvu dovoljno je reći da on nikada zvanično nije posetio Šabac, izuzev kada su bili naprednjački mitinzi, smotra Vojske ili izgradnja puteva.
Da ulagivanju nema kraja tu su i laureati za Anu Brnabić i ministarku Irenu Vujović, dovoljno da se ove najviše nagrade Šapca obesmisle. Pogotovo je to sada apsurdno, gde se događaju flagrantni napadi na demokratiju, prebijanja studenata i građana, korupcija kao modus operandi… Pa tako nekad od uzornog grada, jedno vreme jedini koji nije bio pod vlašću naprednjaka, gde su građani u mesnim zajednicama odlučivali o utrošku poreza, gde je promovisano načela da sva deca znaju da plivaju, pecaju i igraju kolo, ili da niko neće ostati sam i zaboravljen, gde je mnogo urađeno i na izgradnji vodovodne i kanalizacione mreže, prečišćavanju otpadnih voda i prikupljanju smeća, a pogotovo u kulturi sa izdvajanjem od sedam odsto iz budžeta.
Nimalo slučajno postoji izreka „da grad gradom tetara čini“, a u Šapcu se desio sunovrat pozorišta. Sa tradicijom koja seže iz 1840, sa pozorištem gde se održavao najznačajniji festival u Srbiji – “ Pozorišno proleće“, sa pozorištem koje je imalo najviše igrajućih dana i koje je redovno punilo Narodno pozorište, sa nagradama na najprestižnijim festivalima, desilo se da prolaze sezone bez premijere i bez predstava, a hirom direktorke, izabrane bez dovoljne stručnosti, ansambl je skrajnut u ilegalu, nema „Pozorišnog proleća“… Slično je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali ovde je samo jedna takva ustanova kulture. Ili, kako to da u najznačnijoj obrazovnoj ustanovi, Šabačkoj gimnaziji, direktoruje naprednjački propagandista, skrivajuće svoje obrazovanje.
Kad sve ovo prođe, a proći mora, kako onda zaboraviti ovo što se desilo. Jedan opšti sunovrat, a nije kao kod Andrića o kolektivno nesvesnom, i šta će onda značiti Dan grada. Tamo, na Gradskom trgu, postoji obeležje o osnutku Šapca 1470. godine. Mnogo je to vekova da ga jedno ružno vreme zaseni.
Dragan Eraković
