Pisma čitalaca
Ovo „pismo“ bilo je napisano pre 12. Aprila – sudbonosnog 12. aprila! Da, pre izbora u Mađarskoj sa „anticipacijom“ autora o njihovom mogućem ishodu, ili je to bila samo njegova velika želja da se završe onako kako su se i završili: pobedom mađarske opozicije ili bolje rečeno, silaskom sa vlasti jedne desničarske, populističke, korumpirane elite oličene u Viktoru Orbanu.
Evo, prošlo je desetak dana od veličanstvenog praznika demokratije, pa da vidimo šta smo to tada „anticipirali“. Da, te nedelje sam najpre poželeo da Orban „padne“ ali nisam bio toliko dalekovid da pretpostavim da će baš da se „razbije“, da će ga mladi lider „potući do nogu“. Zašto mi je to bilo važno. Najpre, gajim veliku averziju prema svim Acinim pajtosima zaboga, znamo ih godinama, decenijama i kroz to vreme pokazao je kakvom je društvu sklon, a sklon je političkim pokvarenjacima, uzurpatorima vlasti, lažovima, manipulatorima, medijskim izopačenicima, nasilnim likovima podzemlja koji upravljaju „profitabilnim“ sportskim disciplinama…. I zaista, Orban je pajtos dorastao svim Acinim marifetlucima u korupciji, zloupotrebi medija, propagandi i naravno, krađi novca iz evropskih fondova namenjenih izgradnji puteva i pruga.
I želeo sam tada, a sada i znam da će se kumova (Glišićeva) upozoravajuća rečenica: „Kuku nama ako Orban padne“, zaista premetati po glavama prvih naprednjaka jer od 12. aprila nema da se mirno spava! Da se vidi da li je ko krao pare namenjene izgradnji i rekonstrukciji međunarodne pruge od Beograda do Budimpešte u okviru čega je i rekonstrucija Železničke stanice u Novom Sadu! E, to je ono o korupciji što brine Acu i njegove, jer se sa tog puta ide u zatvor. Jer, krađu evropskih para istražuje evropski tužilac a ne naš „ćaci“ tužilac, a Orbana nema da i dalje opstruiše istragu u Mađarskoj. Doduše, Laura Koveši više nije glavna evropska tužiteljka koja je mnoge istočnoevropske političke glave stavila iza rešetaka no, ima drugih Laura.
Ima nešto što još više brine Acu nakon Orbanovog kraha, a to je ona naša narodna, „možeš kako hoćeš, ali ne dokle hoćeš“, što bi se reklo, pući će narodu pred očima kao što je puklo u Mađarskoj. A i njemu je odjednom „puklo pred očima“: setio se na šta je sve ovaj narod kroz istoriju bio spreman da učini svom vlastodršcu i uzurpatoru. Možda je zbog toga sa mržnjom u očima nedavno koračao ispred počasnog voda „Kobri“. To je zaista bilo teško za gledati i samo zbog takvog pogleda bi u uređenim zemljama bio nedostojan za funkciju predsednika jedne republike! Ali, ipak bi se ogradio i rekao da volja naroda i nije neka velika bojazan za Acu, starog radikalskog manipulatora, Šešeljevog potrčka-sledbenika. Preveslaće on sa lakoćom ovu „pink-raju“ bezličnog integriteta, druge slike njega muče! Pojavile se neke „mračne“ sile koje samo tako upadnu u neku banana državu i sa spavanja „dignu“ najvažnije državne glave, zbog čega, sam bog će ga znati. Mada, zna se, pretpostavlja se: nije zbog nekih njihovih dobrih i „bogougodnih“ dela. A, Ameri ko Ameri – puste te da vršljaš kako hoćeš, no samo dokle oni dozvole. Doduše, malo su se preigrali u Mađarskoj jer je otvorena podrška Orbanu izazvala kontra-efekat kod glasača, možda su to čak i imali na umu kada su u Budimpeštu poslali bradatog republikanca da agituje za Orbana – možda je i njima bilo dosta Orbana! Dakle, koga Ameri podrže, gledano na duže staze – kao da ga već i nema. I Sloba je devedesetih godina za Amere bio takav lik: „faktor stabilnosti“ a već su znali da imaju posla sa osvedočenim genocidašem u Bosni i Hercegovini, kasnije i na Kosovu. A, Aco tebe su Ameri baš podržavali ovu deceniju i kusur, no staza je izgleda iskoračana, možda već početkom 2018. godine na Kosovu.
Olivere, neka ti je pokoj duši!
U Šapcu, 20. aprila 2026.
