Zapisi iz pomračene zemlje
U zemlji u kojoj zakon nedvosmisleno garantuje slobodu javnog informisanja, realnost sve otvorenije pokazuje da ta sloboda postoji samo kao deklaracija a ne kao praksa. Razlika između normativnog i stvarnog stanja danas u Srbiji više nije nijansa, već provalija.
Pokušaji „disciplinovanja“ medija poput N1 i Nova S nisu sporadični ispadi političke nervoze, već deo šire i dosledne strategije kontrole javnog prostora. Kada predsednik države javno najavljuje promenu uređivačke politike privatnih medija, to nije politički komentar to je signal. Signal regulatorima, vlasnicima infrastrukture, oglašivačima i samim novinarima gde su granice dozvoljenog.
U zemlji u kojoj zakon jasno kaže da je javno informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri, stvarnost sve češće liči na njegovu suprotnost, norme postoje, ali kao da su ostale zarobljene na papiru, dok se u praksi vodi sistematska borba za kontrolu onoga što građani smeju da vide, čuju i misle.
A nakon takvih izjava, mehanizam počinje da radi. Regulatorna tela ostaju nema na očigledne neravnopravnosti na tržištu frekvencija. Televizije koje imaju kritički sadržaj godinama ostaju bez nacionalne pokrivenosti, dok se frekvencije dodeljuju medijima koji služe kao produžena ruka vlasti. Istovremeno, kroz kablovsku distribuciju i poslovne pritiske pokušava se suziti prostor za emitovanje onih koji nisu „po meri“.
Jedan od najočiglednijih primera jeste upravo višegodišnje odbijanje da se televizijama sa velikim auditorijumom i jasnim javnim uticajem dodeli nacionalna frekvencija, uprkos tome što ispunjavaju profesionalne i tehničke uslove. To nije administrativni propust to je politička odluka. Jer kontrola frekvencije znači kontrolu dometa, a kontrola dometa znači kontrolu narativa.
Pokušaji “disciplinovanja” pojedinih medija, pre svega televizija koje još uvek zadržavaju kritički ton, nisu izolovani incidenti oni su simptom dubljeg problema. Kada najviši državni funkcioneri javno najavljuju promenu uređivačke politike određenih medija, to više nije politički stav, već poruka, poruka svima koji rade u medijima: granice su jasno postavljene, a posledice neposlušnosti biće realne.
Takva klima neminovno proizvodi autocenzuru. Novinari više ne razmišljaju samo o tome da li je informacija tačna i u javnom interesu, već i o tome kakve će reakcije izazvati kod centara moći a u takvim okolnostima, sloboda medija formalno postoji, ali suštinski nestaje.
U takvom ambijentu, priča o „privatnom vlasništvu“ medija često se koristi kao zgodan izgovor. Da, mediji jesu u privatnom vlasništvu, ali njihova funkcija nije privatna. Oni oblikuju javno mnjenje, informišu građane i predstavljaju osnovni stub svakog demokratskog poretka. Upravo zato zakon štiti uređivačku autonomiju, ne da bi zaštitio vlasnike, već da bi zaštitio javnost.
Posebno zabrinjavajuće je to što se pritisak ne vrši samo direktno. On dolazi kroz regulatorna tela, kroz distribucione kanale, kroz ekonomske mehanizme i kroz političku stigmatizaciju. Kada se medijima uskraćuje pristup nacionalnoj frekvenciji uprkos očiglednoj gledanosti i javnoj relevantnosti, to nije neutralna odluka to je politički čin sa dalekosežnim posledicama.
Ako dozvolimo da interes vlasnika, ili još gore, interes političke vlasti koja na vlasnike utiče, bude iznad javnog interesa, onda mediji prestaju da budu mediji i postaju instrument. Instrument propagande, pritiska i manipulacije. A to već nije pitanje tržišta, već pitanje političke slobode.
U našoj situaciji često se poteže argument da su određeni mediji privatni i da vlasnici imaju pravo da utiču na uređivačku politiku. To je formalno tačno ali samo do određene granice. Mediji nisu obična roba, šivenje donjeg veša ili štrikanje čarapa, oni imaju posebnu društvenu funkciju: da informišu javnost o pitanjima od opšteg interesa. Upravo zato zakon i predviđa zaštitu njihove uređivačke autonomije.
Ako bi lični interes vlasnika bio apsolutno iznad javnog interesa, tada bi informisanje postalo puka tržišna kategorija, a ne temelj demokratskog društva. U tom slučaju, istina bi bila relativna, a dostupnost informacija zavisila bi isključivo od ekonomskih i političkih interesa onih koji poseduju medije ili utiču na njih.
Danas u Srbiji ne gledamo borbu za tržišni udeo među medijima, gledamo borbu za pravo da se kaže ono što vlast ne želi da se čuje. Gledamo pokušaj da se svaki kritički glas svede na marginu, bilo ekonomskim iscrpljivanjem, institucionalnim blokadama ili otvorenim političkim targetiranjem.
Odgovor na pitanje da li lični interes vlasnika može biti iznad javnog interesa mora biti jasan: ne sme. Ne zato što vlasnici nemaju prava, već zato što javnost ima pravo koje je šire i važnije, pravo da bude istinito, potpuno i pravovremeno informisana.
U trenutku kada se mediji koji pokušavaju da ispune tu funkciju nalaze pod pritiskom, ugrožava se ne samo njihova sloboda, već i pravo građana da znaju. A društvo koje odustane od tog prava, odustaje i od sopstvene demokratske budućnosti.
Najopasnija posledica svega ovoga nije gašenje jednog ili dva medija. Najopasnija posledica je stvaranje društva u kojem građani više nemaju poverenja da mogu doći do istinite informacije. A bez toga, nema ni slobodnog izbora, ni odgovorne vlasti, ni stvarne demokratije.
Zato pitanje više nije da li će određene televizije opstati, pitanje je da li će javnost u Srbiji pristati da ostane bez prava da zna ili će prepoznati da je borba za slobodne medije zapravo borba za sopstvenu slobodu. Jer pitanje više nije samo šta će biti sa pojedinim televizijama, pitanje je šta će biti sa javnošću koja bez njih ostaje u mraku.
