Za Nevenu C.
Ona je ljupka sudbina moja jedina,
Zaigrana ptica najhitrija, grom najglasniji,
zvezda najsjajnija.
Ona je sunčev zrak najasniji, razgaljujći vetar koji sam priželjkivao,
Neprestano, uporno dozivao,
Bezmalo, od kada za sebe znam, voleo.
Nalikuje gori zimzelenoj,
Ledu što plamti i vatri što me ledi.
Ona je moj svet, misao najdublja, ideja koja visoko me nosi,
Iznad oblaka, neba, povrh svega.
Takva će u meni zauvek obitavati,
I kada me ne bude bilo,
Jer u njoj ću se i dalje kriti,
Sačuvati, ostati
Tamo ću večno srećan goreti.
Da, ona je moj smisao i platinasta kruna,
Moja nepogrešiva vodilja, postojana svetlosna senka,
Moj sistem čvrstine stêna, uporište životnog korena,
Puna tanana mesečina.
Zoran R. Tomić
