Dvadeset četvrtog marta 1999. godine, u 20:04, nebo iznad K. postalo je drugačije. Niko nije rekao ništa. Svi smo već znali.
Mnogo godina kasnije, kad me pitaju kako je to bilo, uvek se setim pogrešnih stvari. Mirisa kamena i trave koja nije bila naša. Toga da smo svi znali da će početi i da niko nije znao šta da uradi s tim znanjem, osim da ostane na mestu. U tuđem pejzažu, ostajanje ima drugačiju težinu.
Kosovo nije bilo nepoznato. Bilo je poznato na način koji otežava.
Bombardovanje je trajalo sedamdeset osam noći. U gradovima su pamtili broj. Kod nas su važnije bile visine, distance, smer vetra, broj sati od poslednje smene.
Planina se pamtila u delovima. Svako je znao svoju kotu i ništa dalje od nje.
Uz mene je bio vojnik iz V. koji je prepoznavao ptice po letu. Jedne noći, između dve rafalne paljbe, mirno je opisivao kako izgleda njegov grad u aprilu.
Godinama kasnije, određeni nagibi vraćali su se brže nego bilo kakvo sećanje. Kamen određene boje. Miris koji ne postoji u gradskim ulicama.
Svetlost na Prokletijama menjala se četiri puta dnevno i bila je ravnodušna prema nama. Ime na nadgrobnoj ploči u selu kroz koje nismo smeli da prolazimo danju. Duga tišina posle udara.
Kosovo se nosi kao teren koji znaš napamet, a nikad mu se ne vraćaš.
Dvadeset četvrtog marta svake godine, negde oko 20:04, pogled se okreće ka jugu. Planine su odavno iza horizonta.
Sve ostalo je došlo kasnije.
Jovica Radović
