Poštovani,
„Politika“, od 26-og februara, je objavila tekst N. Bakareca, člana uprave SNSa, o „propuštenoj“ litijumskoj šansi Srbije pod naslovom „Naravoučenije o litijumu“. Tekst koji imao je za cilj da pokaže ljudima kakva je „neverovatna šansa“ propuštena i kakvu „blagodet“ je rudnik mogao da donese.
Poslao sam komentar na ovaj tekst, međutim, Politika ga nije objavila.
Stoga sam odlučio da pošaljem „Podrinskim“ i „uradak“ V. Bakareca i moj komentar.
Verujem da će Šapčani i Podrinjci oba teksta pročitati sa pažnjom.
Gospodine Bakarec, nadam se da ćete se složiti sa mnom da prirodna bogatstva ne znače automatski i bogatstvo države i naroda. Primeri Libije i Venecuele su vrlo sveži i vrlo ilustrativni. Za sreću naroda i države same vredne sirovine dakle nisu dovoljne. A primeri Švajcarske ili Lihtenštajna nam kazuju da nisu ni neophodne.
Svojim tekstom ste želeli da čitaocima „Politike“ prenesete određenu političku poruku ili „naravoučenije“. I u tom svom pokušaju ste poredili neuporedivo jer je Finskoj i Srbiji zajedničko jedino to što se nalaze na istom kontinentu.
Kao neko ko decenijama živi u Skandinaviji mogu da kažem da najveća blaga ovih zemalja nisu vrlo pristojan životni standard, savršeno organizovani državni aparati i institucije sa minimumom korupcije, nego čist vazduh bez bilo kakvih PM ili sličnih čestica, obilje čiste vode dostupne ljudima i privredi u neograničenim količinama, funkcionalni gradovi gde staro i novo traju u savršenoj harmoniji kao i beskrajna polja, šume, reke i jezera na kojima je retko videti neki bačen papirić, a kamoli neku deponiju, divlju ili „pitomu“. Ljubav i pažnja koju ti narodi pokazuju prema prirodnom blagu koje ih okružuje su vredni divljenja i verovatno jedinstveni u svetu. Ti narodi su pokazali da je život u savršenoj ravnoteži sa prirodom moguć.
Finska i Srbija…
Naravoučenije o litijumu
Antisrpski mediji poput N1 i „Forbsa”, podkasta N1, sada afirmativno izveštavaju o litijumu i rudniku litijuma u Finskoj. Više nemaju zadatak da obmanjuju građane u vezi s tim pitanjem. Tako „Forbs” na sajtu N1 17. februara objavljuje tekst „Litijum skočio više i od zlata u poslednjih godinu dana: Šta donosi treći bum cene, a nisu električni automobili”, u kojem iznosi hvalospeve o litijumu.
Isti mediji – N1, „Forbs”, NovaS, „Danas”, Radar… – od 2021. do 2024. godine vodili su zastrašujuću i obmanjujuću kampanju protiv srpskog litijuma i mogućnosti otvaranja podzemnog rudnika litijuma u Jadru.
Kampanja i histerija protiv litijuma i rudarstva trajale su tri i po godine. Opozicija, blokaderi i njihovi mediji pretili su i proklinjali svakog zagovornika iskopavanja litijuma, iznoseći kataklizmične neistine da će litijum zatrovati celu Srbiju, da ćemo svi pomreti i da rudnik litijuma donosi smrt. Najveći „eksperti” za litijum bili su, verovali ili ne, glumci i glumice, simpatizeri opozicije. Oni su se najčešće pojavljivali u medijima i satanizovali litijumski projekat. Trik je bio zloupotrebiti njihovu popularnost, a zabašuriti da se u litijum razumeju kô Marica u kriv krastavac.
Srbija je mogla da bude predvodnik u proizvodnji litijuma – čistog i zelenog izvora energije. Nažalost, Zapad, opozicija i blokaderi uništili su srpski litijumski projekat još 2021. Cilj je bio da uspore napredak Srbije, u čemu su uspeli. Gle čuda, u Finskoj je 12. februara ove godine počeo sa radom prvi evropski rudnik litijuma „Keliber”, usred šuma i jezera, i blizu naselja i gradova. Reč je o otvorenom kopu, veoma invazivnom, za razliku od neotvorenog rudnika „Jadar”, koji bi bio neinvazivan po okolinu. Međutim, ni rudnik „Keliber”, usred naseljenog i plodnog područja šuma i jezera, ni fabrika za ekstrakciju litijuma na obali Baltika, grad Kokola, ne ugrožavaju životnu sredinu. Finska ima najstrože ekološke standarde u Evropi. Veoma je važan podatak da su u poslednjih 12 meseci cene litijuma porasle za fantastičnih 77 odsto.
Srpska ruda litijuma mnogo je kvalitetnija i isplativija od finske rude. Ali Zapad kaže – mnogo je mačku goveđa glava.
Srbija je 2021. mogla da počne proces otvaranja rudnika, a potom i proizvodnju katoda, baterija i, na kraju, proizvodnju drugog električnog automobila. To bi udvostručilo BDP do 2026. godine. Srbiju su usporili. Cilj Zapada bio je da spreči da Srbija postane evropski lider u proizvodnji litijuma. Za ukus Zapada, Srbija bi postala isuviše jaka. Najviše je to smetalo Hrvatskoj, BiH, Albaniji i lažnoj državi Kosovo. Zapad, uključujući EU, 2021. godine pronašao je izvođače radova za sprečavanje srpskog litijumskog projekta, u liku lažnih ekoloških pokreta „Kreni-promeni”, ZLF, „Ekološkog ustanka”, „Ne damo Jadar”, „Suvoborske grede” i cele opozicije. Kratkoročna šteta po Srbiju, za tri godine, iznosi najmanje 20 milijardi evra. Do kraja 2024. godine, uveliko bi radio rudnik litijuma i sigurno bi počela i proizvodnja litijumskih katoda i baterija.
Da je uspeo litijumski projekat ’Srbija’, danas bi prosečna penzija bila viša za sto, a plata za dvesta evra. Odgovornost za ogromnu štetu snose Zapad, opozicija i blokaderi. Sada je Finska lider u proizvodnji litijuma u Evropi. Uskoro se otvaraju rudnici litijuma u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Češkoj i Portugaliji. Svuda, samo ne u Srbiji. Zapamtite sve ovo kada opozicija i blokaderi budu sledeći put lagali kako bi unazadili Srbiju.
Nebojša Bakarec, poslanik i član Predsedništva SNS-a
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
Za početak, Finska je ogromna zemlja. Čak 82.650 km2 je veća od SFRJ. Na toj teritoriji živi svega 5 miliona stanovnika, dakle 1.9 miliona manje nego u Srbiji. Gustina naseljenosti je svega 18 stanovnika na km2 što Finsku čini jednom od najređe naseljenih zemalja na svetu. Za razliku od Srbije u kojoj je naseljenost 78 stanovnika po km2. Najveći deo Finske, 85% površine, čine jezera i beskrajne, negostoljubive, nenastanjene šume i tundre.
Zajedničke karakteristike rudnika litijuma, bez obzira da li su površinski kopovi ili podzemni rudnici, sa pridruženim postrojenjima za preradu rude i proizvodnju baterija su ogromne količine jalovine, upotreba ogromnih količina vode u tehnološkom procesu kao i stvaranje isto tako velikih količina otpadnih voda.
Finski rudnik sa pridruženim objektima je otvoren u oblasti Keski-Pohjanmaa površine oko 5.706 km2 gde je gustina stanovništva samo 13,5 stanovnika na km2. Površina regiona Jadra gde je planiran srpski rudnik litijuma je svega 950 km2 a gustina stanovništva neujednačena, ali neuporedivo veća i kreće se do 138 stanovnika po km2. Prirodne pretpostavke za proizvodnju hrane, klima i kvalitet zemljišta, u ovom delu Finske ne mogu se porediti sa područjem Jadra koje je jedno od najplodnijih u Srbiji. U svom tekstu kažete da je rudnik Kaliber otvoren „usred naseljenog i plodnog područja šuma i jezera“, što kod čitaoca pobuđuje asocijaciju na romantična seoca, šumarke (kojih je sve manje) i jezerca puna prozračne, čiste i pitke vode (koliko takvih ima u Srbiji?). Finska je prekrivena beskrajnim gustim, pustim i negostoljubivim šumama i tundrama i odlaganje jalovina ni na koji način neće ugroziti proizvodnju hrane. U Srbiji bi se, međutim, jalovina odlagala upravo na najplodnijoj zemlji. Ne sumnjam uopšte da će Finci jalovinu obraditi do ekološki potpuno neutralnog materijala ili je čak upotrebiti kao vrednu sirovinu u nekom lancu proizvodnje. I zato termin „deponija“ neću upotrebiti. Skoro 100% komunalnog i industrijskog otpada se u Finskoj obradi, dok u Srbiji preko 80% ovakvog otpada završi na divljim i nehigijenskim deponijama trujući vazduh, vodu i zemlju.
Srbija ne može da se nosi ni sa mnogo manje zahtevnim ekološkim izazovima nego što je ogromna deponija litijumske jalovine.
Druga bitna komponenta je korišćenje vode u tehnološkom procesu dobijanja litijuma. Finska ima preko 56.000 jezera većih od 1 hektar koji čine 10% površine Finske ili u apsolutnim brojevima 33.845 km2. Površina jezera koja pripadaju regionu gde je otvoren rudnik je oko 686 km2 (poređenja radi, površina Ohridskog jezera je 358 km2). Korišćenje vode iz ovih jezera ni na koji način neće ugroziti snabdevanje stanovništva Finske vodom. Srbija je siromašna autohtonim vodama i agresivna upotreba drinske vode u vreme sve izraženijih klimatskih promena može na duge staze da ugrozi snabdevanje vodom stanovništva u slivu Drine i Save čak i da ne dođe do apokaliptičnih incidenata kao što je bilo izlivanje jalovina iz jalovišta rudnika Stolice maja 2014. pto je u Skandinaviji i Finskoj na nivou teoretske verovatnoće.
Konačno, proces proizvodnje litijumskih baterija podrazumeva i stvaranje velikih količina otpadnih voda. Otpadne vode nastale u procesu proizvodnje litijumskih baterija su kompleksnog sastava i predstavljaju značajan ekološki rizik ako se ne tretiraju pravilno. U Finskoj se skoro 90% otpadnih voda prečisti pre nego što dospeju u vodotokove. U Srbiji se prečišćava svega oko 10% do 15% otpadnih voda. Iako je tehnologija prečišćavanja fekalnih voda veoma jednostavna u poređenju sa prečišćavanjem otpadne vode iz fabrike litijumskih baterija, najveći deo ovih voda (u prestonom Beogradu svih 100%) bez ikakvog prečišćavanja završava u vodotokovima.
Gospodine Bakarec, nemojte potcenjivati i vređati inteligenciju (čak i starijih) čitalaca. Ne mora čovek da se razume u ekologiju više nego „Marica u kriv krastavac“ (da upotrebim Vaše poređenje), da bi došao do poražavajućih podataka koje sam naveo. Svi su lako dostupni i proverljivi na mnogobrojnim relevantnim veb stranicama. Ti podaci ilustruju neverovatno nizak nivo svesti u Srbiji o potrebi očuvanja prirodnih resursa, vode, vazduha i zemljišta, za buduće generacije. Oni takođe pokazuju da ne postoje ni prirodni, ni tehnički ni organizacioni (ni mentalitetski) preduslovi za bezbednu eksploataciju litijuma u Srbiji.
Neka, dakle, litijum počiva u dubini zemlje dok Evropa ne razvije dovoljno sigurne tehnologije za eksploataciju litijuma u mnogo naseljenijim i pitomijim krajevima od ledene i nenastanjene Finske. Da vidimo kako to funkcioniše. Pa kad postanemo ravnopravni član EU sa standardima ravnim finskim, sa mentalitetom i svešću o značaju prirodnih resursa na nivou finskih i sa EU iskustvom, da otvorimo i mi rudnik litijuma. Neće biti kasno. Konačno, i nafta se eksploatiše već više od 100 godina, a za nova nalazišta se i dalje vode ratovi.
Ljubiša Borota, penzionisani docent Medicinskog fakulteta u Upsali, Švedska
