„Jedina sreća u ljudskom životu jeste: da se budućnost ne zna“ (Miloš Crnjanski, „Kod Hiperborejaca“, prva knjiga)
Toliko sam te voleo da moje sopstvo sada duboko prezirem zbog toga,
I tako bezočno lažem sebe, ne kajem se ali i ne žalim zbog bilo čega.
A želeo sam te više od svih onih nevažnih, pre nas prohujalih, promašenih,
Više od sunca, od mora, od duge,
Od lepršavih snova, od samoga boga.
Toliko sam te zavoleo bio da sam se sveo na poniznog roba tvoga,
Izgubljen u pramenovima magle, u brzacima reka, u gustoj šumi,
U nanosima mekog snega.
Toliko sam te voleo da mi je muka od života celog, od smrti, od svega,
Ne prepoznajem svetlost ohrabrujuću, nemam motiva, snage, volje i cilja,
Nisam u stanju da se pomerim, pa da odem daleko,
Zauvek, nekuda.
Ne hajem.za sećanja, za danas i sutra,
Borim se sa bolom i samoćom srca,
Ne podnosim ni pesme, filmove, hranu i piće,
Za muziku ne marim, za ma čije razgovore,
Za otužne vesti ipriče.
Prazan i pust, ostajem nem,
Bez ljubavi nove, obećavajućih zora, bez mirisa opojnog cveća,
Lišen plavetnila neba, omamljujućih zagrljaja tvojih, ludačkih stega.
Čini mi se tako da ne vidim i ne čujem ništa,
I kao da ne primećujem ljude kad h slučajno sretnem,
U odsustvu tebe, nije mi više, nevoljno priznajem, stalo ni do sebe, ni do bilo koga.
Zoran R. Tomić
