Rijaliti Srbija
Da vidimo šta smo imali na meniju protekle nedelje: Vojna parada nejedinstva komada jedan (to je ujedno i ocena tog nepotrebnog performansa) ili u prevodu „mnogo buke ni oko čega“, bezbroj šarada, loših i gorih predstava, na režimskim propagandnim servisima (i jedna mala svađa među prijateljima), Čivijada je tu zbog rime a u stvari se radi o čuvenom, malogospojinskom, vašaru u Šapcu koji je opravdao svoj renome uprkos nesposobnosti lokalne naprednjačke samouprave da uradi bilo koji posao kako valja, na primer da uredi staze na prostoru gde se vašar tradicionalno održava (Mihajlovac) pa su posetioci lomili noge i živce hodajući po kamenju nalik onom sa hercegovačkog krša (sva sreća te nije bilo kiše ali je zato preglasna muzika bila kao i uvek kazna za uši).
Dakle, vojna parada u Beogradu (Novom Beogradu) u čast obeležavanja novokomponovanog praznika (Ne)jedinstva, (Ne)slobode i nacionalne (obrnute ruske) zastave je bila i prošla. Čemu smo se nadali a šta smo videli na razoranim beogradskim ulicama? Gomilu starog i novog oružja i oruđa, tenkova, raketnih sistema, kamiona, aviona iz uvoza i nikog živog a važnog iz sveta u svečanoj loži i tek nekoliko hiljada ljubitelja vojske i njenih oružanih resursa u publici.
Studentima koji su organizovano došli da pruže podršku vojnicima u prvom redu (!?) policija je zabranila pristup jer bi to jako naljutilo „vrhovnog komandanta“ Žvalonju koji je patio na tribini a tešio ga je njegov jedini pravi, istinski, prijatelj šeik bin Zajed, vlasnik najmanje polovine Srbije dok je po Ustavu najvažnija ličnost u državi premijer Macut sedeo na klupici sam kao „sirak tužni bez iđe ikoga“, skrajnut, odbačen, izolovan da ne smeta.
„Rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku“, izreka je koju su smislili neki samokritični Srbi a koji su uvek kroz istoriju bili manjina jer većina ovog veselog naroda voli više nego ‘leba da jede da se kurči kako je u svemu najbolji, najhrabriji, najstariji (ovo poslednje je čak i tačno ali u sasvim drugom kontekstu, naime Srbi su najstarija populacija u Evropi po prosečnom broju godina svojih građana i građanki)…
I u današnja neizvesna vremena srpska raja najviše poverenja ima u vojsku (i u Crkvu iz potpuno nepoznatih razloga) i vole da vide raznorazna oružja i momke (i devojke) u uniformama iako je ceo taj militaristički paket sasvim nepotreban za zemlju koja je zvanično neutralna (a nije Švajcarska) i okružena NATO državama koje ne sme da napadne ni u snovima a ne može da se odbrani (džaba oni silni novci koji su slupani u nabavku oružja jer ne može i ne sme da se upotrebi) ni od koga a nema saveznike (zaboravite na Rusiju) a kao što predobro znamo vlast u Srbiji uvek može i ume da zabrlja i onda sledi, recimo bombardovanje iz nevidljivih aviona kao 1999. i tu je ovoj priči kraj.
Šta će nam onda koji đavo uopšte vojska i to ovako nabildovana za paradu? Rakete dugog dometa koje će da gađaju, valjda, London, Pariz, Berlin? Avioni tipa „Rafal“ koji će da bombarduju mirne demonstrante po ulicama širom Srbije? A tek tenkovi kao ofanzivno oružje u napadu na koga? Ovako maloj zemlji u ovakvom okruženju i geopolitičkoj poziciji dovoljne bi bile dve, tri jedinice sa dobro obučenim profesionalcima kao što su 72. specijalna i 63. padobranska. Policija već ima SAJ i još jedan određeni broj vojnika na granicama i to bi bilo to. Ali ne, naš mudri vojni vrh zagovara povratak obaveznog vojnog roka u skorijem periodu!? U trajanju od 75 (i slovima: sedamdeset pet) dana za koje vreme regruti mogu, eventualno, da nauče da nameštaju krevete po PS-u, da uglancaju čizme u kojima mogu da se ogledaju dok se briju, da se „navuku“ na vojnički pasulj i da gledaju u oružje „kao krava mrtvo tele“ ali da postanu vojnici (čuvari našeg mirnog sna) mrka kapa.
I baš će omladina koja pripada generaciji Z da pohrli u kasarne i baš u ovakvim okolnostima u kojima se živi i kod nas i u svetu. Žvalonja se i po ovom pitanju opasno istripovao a posledice njegove ludosti biće nesagledive.
Kao prilog glavnom jelu na trpezi u protekloj nedelji imali smo standardno izlivanje splačina sa režimskih medija u mozgove ionako retardine publike i jednu neobičnu pojavu a to je promena uređivačke politike (preko noći) televizije Hepi u informativnom delu gde su studenti u blokadi i pobunjeni građani prikazani u pozitivnom svetlu a što je dovelo do toga da se televizija Informer na čelu sa „vrati konju glavu, Dragane“ Vučićevićem najstrašnije obruši na glavnog urednika i „preletača“ Milomira Marića bez spominjanja vlasnika inkriminisane televizije notornog Peconija.
I kao desert poslužen je Šabački vašar sa sve Čivijadom koja nije bila ništa naročito, od festivala humora i satire ostali samo dugmići a stvar je malko izvadio dečiji karneval jer su klinci i klinceze bili kao i uvek preslatki. Vašar je s druge strane bio na visini zadatka, bučan, masovan (eh, šta bi dao Žvalonja da može toliki svet da okupi na svojim sendvičarskim mitinzima), moderne šatre pod kojima su pevale estradne zvezde i zvezdice za jako lepe parice, pečenje jagnjeće i praseće u ogromnim količinama, pljeske sa vašarskom prašinom umesto začina i čak i „američke krofne“, roba na tezgama negde sa cenama ne baš mnogo nižim nego u klasičnim prodavnicama a negde skoro pa džabe i autići koji se sudaraju i sudaraju i…
Ono što je ove godine bilo interesantno je da su posetioci vašara najviše kupovali jastuke raznih veličina i kvaliteta a što možda ukazuje da Srbi ne mogu mirno da spavaju ovih dana zbog poznatih a nenormalnih dešavanja u državi i društvu. A opet, kao da je sve bilo i jeste normalno da normalnije ne može biti a ne da ovaj naš brod tone kao Titanik iz minuta u minut ali nikako da dotakne dno i da prestane agonija.
Pitanje koje zaista zabrinjava: ima li uopšte dna i da li postoji kraj?
Ovih nedelju vašarskih dana neće promeniti svet ni Srbiju ni Mali Pariz kraj Save ali ni prekriti sve ono što nam se događa cele godine ili godina pod okupacijom naprednih fašista, kriminalaca i svakorazne fukare koja poput skakavaca uništava sve pre sobom. Malogospojinski vašar je završen što se tiče Leta Gospodnjeg 2025. ali opštem vašaru, cirkusu i haosu u državi i društvu ne nazire se svršetak a budućnost je u magli.
Kako kaže vladika Grigorije: Na kraju će sve biti dobro. Ako nije dobro onda još nije kraj.
Piše: Dragan Karalazić
