MOJA GENERACIJA – Mini feljton (3)
Šteta što više nema pisama. Koja su to divna vremena bila, kad ih je bilo. Sa nestrpljenjem čekam poštara, pa kad mi uruči tvoje pismo, stavim ga u nedra, uz srce, i ne da jurim, prosto letim da ga po stoti put čitam i ljubim u kakvom mirnom kutku. Pa kao da si uz mene, pa kao da ljubim Tebe, a ti Mene. Pa kao da je Mark Šagal posmatrao ta moja letenja, pa kao da me naslikao kako letim preko stabala i krovova, na njegovim platnima. Šteta što više nema pisma. I ti kažeš, koja su to divna vremena bila, kad ih je bilo. Sa nestrpljenjem i ti čekaš poštara, pa kad ti uruči moje pismo, staviš ga i ti u nedra, uz svoje srce. I ne da juriš, naprosto i ti letiš, da ga po stoti put čitaš i ljubiš u kakvom mirnom kutku. Pa kao da sam s tobom, pa kao da ljubiš mene, a ja tebe, pa kao da je Mark Šagal posmatrao i tvoja letenja, pa kao da je i tebe naslikao kako letiš preko stabala i krovova na njegovim platnima. I kad god gledam Šagalova platna na kojima su njegovi Leteći Ljubavnici, čini mi se da smo to Ti i Ja, i setim se starih dobrih vremena našeg dopisivanja. Šteta, šteta što više nema pisama. U stvari, ima ih. Ja čuvam sva tvoja pisma kao oči u glavi, kao kap vode na dlanu. Čuvaš i ti moja. I kad ih čitamo, kažemo: Šteta, šteta što više nema pisama. I otuda, odlučili smo da jedno drugom ponovo šaljemo pisma, iako smo zajedno. Da više ne ponavljamo: Šteta, šteta što više nema pisama. I da ponovo budemo Šagalovi Leteći Ljubavnici, koji nestrpljivo čekaju poštara. Letećeg Poštara, s pismima za Leteće Ljubavnike, one na platnima Mark Šagala.
Pesma o golom ručku
Rođen sam baš u nevreme, pred kraj onog rata i s obzirom na to da su mog brata i mene roditelji krstili kada je religija bila zabranjena kao opijum za narod, moji roditelji jedva izbegoše odlazak na Goli Otok, a brat i ja u sirotište. Otac i mati zbog krštenja nisu mogli nigde da se zaposle, živeli smo u sklonopadu s nužnikom, a iza nužnika imali smo bašticu, pa je naš jelovnik izgledao ovako: ponedeljak – goli krompir paprikaš, utorak – gola čorba od spanaća, sreda-goli grašak, četvrtak- goli kupis, petak- goli pasulj, subota- goli kačamak, a nedelja prava gozga- goli hleb, mast i aleva papirika. Jednom, pobunim se i kažem mojima: Dokle, bre, goli ručak, uz golu vodu? Mati uzvrati: Ako ti se ne sviđa, idi u hotel. Bez prebijene kinte, nisam mogao u hotel. Odoh u biblioteku da parim oči knjigama i da se tako bar duhovno hranim. Na polici vidim knjigu Goli ručak, Barouza. Uzmem, očekujući recepte za neke druge gole ručkove, kad ono lude priča o dogodovštinama ludih junaka koje poistovetih sa sobom. Tako zavoleh ludog Barouza i odlepih poput njega i odpočeh da i ja pišem lude priče ne samo o mom ludom životu nego i o ludom životima oko mene. (Moj ‘goli ručku’).
Nastaviće se
