Jedna od najvećih tragedija savremenog javnog prostora u Srbiji nije samo u siromaštvu političkih ideja, već u bezobzirnoj zloupotrebi najuzvišenijih nacionalnih simbola i kolektivnih sećanja. Nacionalna stradanja, mučeničke žrtve, sećanja na ratove i poniženja, sve ono što je trebalo da ostane u domenu pijeteta i zajedničkog dostojanstva, pretvoreno je u jeftin dekor za odbranu jednog korumpiranog i kriminogenog režima. Taj zločin nad istorijom i moralom nije ništa manji od materijalne pljačke. Jer, dok se novac može nadoknaditi, jednom izgubljena čast ostaje kao ožiljak na licu celog naroda.
Kada televizijski studiji postanu arene u kojima se „patriotizam“ dozira u dnevnim terminima, kao veštačka infuzija nacionalnog ponosa, onda je jasno da se radi o najprizemnijem obliku manipulacije. Tu više nije reč o ljubavi prema otadžbini, već o spektaklu koji treba da pokrije sve druge istine: bedu, nepravdu, korupciju, odsustvo perspektive. U takvom kontekstu, i sama zastava, simbol slobode i jedinstva, postaje rekvizit u karnevalu laži.
Mnogi su se zauvek obrukali učešćem u tom cirkusu. Neki zato što su prodali svoj ugled za sitne privilegije, drugi zato što su verovali da će na taj način izbeći sopstvenu odgovornost. Ali, svi oni ostaju upamćeni kao saradnici u ponižavanju sopstvenog naroda. Njihov „patriotizam“ je prazan, jer služi da prikrije ropstvo u koje nas uvodi jedna vlast koja ne poznaje granice sopstvenog besramlja.
Ali, ono što mene primarno interesuje, zašto ljudi pristaju na to? Zašto učestvuju u cirkusu koji duboko u sebi preziru? Odgovor nije samo u strahu, iako strah igra ogromnu ulogu. Ljudi pristaju jer je lakše pripadati većini nego biti sam protiv nje. Masovna hipnoza patriotskim simbolima zadovoljava jednu od najdubljih ljudskih potreba: potrebu za pripadnošću. Kada ti kažu da si deo „patriotskog fronta“, da sa tobom stoji „celokupni narod“, lako zaboraviš da zapravo stojiš u publici jedne režirane predstave.
Tu deluje i drugi mehanizam: kolektivno oslobađanje od odgovornosti. Ako vičeš parole i mašeš zastavom, onda ne moraš da se pitaš zašto je tvoj komšija bez posla, zašto ti dete odlazi u inostranstvo, zašto penzioner preživljava sa tri leka umesto pet. Sve lične muke i frustracije tope se u magli „višeg cilja“. Psihološki gledano, to je beg od stvarnosti u kojoj bi svaki pojedinac morao da prizna da je ili prevaren ili saučesnik. A to priznanje je bolnije od svake propagande.
Na kraju, postoji i onaj najmračniji motiv, a to je iskvarena korist. Neki pristaju jer im pristajanje donosi posao, tender, poen u karijeri. Njihova „ljubav prema domovini“ meri se u dinarima i evrima. Oni ne vide zastavu kao svetinju, već kao marketinški brend. Kada takav čovek govori o „časti“ i „žrtvi“, on u stvari govori o sopstvenom interesu. Ali, za razliku od straha i potrebe za pripadanjem, ta korist ne ostaje skrivena. Ona postaje vidljiva svakome ko hoće da gleda i zato najviše truje celinu.
Istinska opasnost zloupotrebe nacionalnih simbola nije u tome što se simboli brukaju, već što se narod odvikava da ih doživljava iskreno. Kada zastava postane rekvizit, onda više niko ne veruje u nju. Kada se patriotizam pretvori u televizijski format, onda je i sama ideja o ljubavi prema otadžbini unapred osuđena na podsmeh. To je najveća pobeda jednog korumpiranog režima što nas ubeđuje da nema ničeg svetog, ničeg iskrenog, ničeg što nije deo njihove scenografije.
Zato je najveća obaveza svakoga ko zaista voli svoju zemlju da povrati smisao tim simbolima. Da odvoji zastavu od cirkusa, Milunku Savić od drogirane kurve, istoriju od dnevne manipulacije. To nije lako. Zahteva istrajnost, hrabrost i sposobnost da se izdrži prezir i osuda većine. Ali je jedini način da jednog dana ponovo možemo pogledati u svoje simbole bez gorčine.
Jer, prava ljubav prema domovini nije u tome koliko puta izgovorimo njeno ime, već koliko smo spremni da je očistimo od onih koji je brukaju. Samo tako zastava može ponovo biti svetlost, a ne senka srama.
Jovica Radović
