ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA – LIČNI STAV
„Oni ruše šatore
idu dalje
neće naše zakone
ni medalje
Ako drugi ne shvate
nek’ mi sude
neću život miran, tih
moje mjesto je uz njih
hrabre ljude“.
(Iz pesme „Hrabri ljudi“, Arsena Dedića)
Pre skoro deset godina napisao sam ceo jedan serijal tekstova o decentralizaciji i potrebi malih lokalnih sredina da se oslobode uticaja političara iz prestonice ali i o nemogućnosti da se to desi zbog „podanika“ koji, „ni krivi ni dužni“, osvoje vlast u gradu a da nemaju ni malo ugleda ni poverenja a posebno stručnih, moralnih i vizionarskih sposobnosti potrebnih za vođenje grada pa se, uglavno, drže parole „mi smo partneri svoje države“. Što se pokazalo pogubno i za grad i za građane ali ne i za njihove džepove.
Nažalost, ti tekstovi su, tada, prošli „nezapaženo“ kod onih kojima su bili namenjeni. Što narod kaže: „na jedno uvo ušlo na drugo izšlo jer između ničega nije bilo da to shvati“. „Čivijaškog“ duha nikada na odmet ali šalu na stranu došli smo do stadijuma kad nema dalje. Dalje je, kako se to danas popularno kaže – „Ćacilend“!
E, upravo je „Ćacilend“ smisao i način vladavine diktatorskog režima koji preko lako potkupljivog, prostog, neobrazovanog, slobodno mogu reći i glupog, dela građana ostvaruje svoj naum vladavine bez kontrole. A brani ga kriminalom i korupcijom, novcem kojim se zadužuju svi građane a preliva ga samo uskom krugu onih koji su oko njega i koji mu bezrezervno služe. Naravo sve „gadosti“ koje vlast radi dobro se “upakuju“ kroz prorežimske medije i predstave kao prosperitet a tu su i poluusmeni botovi da „objasne“.
Decentralizacija
Za početak, da razume onaj ko hoće i može, još jednom ukratko par reči o decentralizaciji.
Decentralizacija znači prenošenje određenih ovlašćenja i odgovornosti sa centralne vlasti u Beogradu na niže nivoe vlasti – pokrajine, gradove i opštine – kako bi se odluke donosile bliže građanima koje ih se tiču.
U praksi, to bi podrazumevalo:
Veću političku samostalnost lokalnih vlasti – da sami donose odluke o lokalnim projektima, razvojnim planovima i prioritetima.
Finansijsku decentralizaciju – deo poreza i prihoda bi ostajao direktno u opštini ili gradu gde je prikupljen, umesto da ide u centralni budžet pa se vraća po političkom ključu. I partijskoj podobnosti. Što je Šabac na svojoj koži osetio.
Administrativna ovlašćenja – lokalne vlasti imaju sopstvene službe i procedure koje ne zavise od ministarstava u Beogradu.
Razvoj regionalnih centara – jačanje manjih gradova i regiona kako bi se smanjila prevelika koncentracija stanovništva i privrede u prestonici jer ako se nastavi ovakav trend odliva stanovništva većina manjih mesta više neće postojati.
Glavna ideja decentralizacije je da lokalne zajednice brže reaguju na potrebe svojih građana i da se izbegne situacija u kojoj se odluke o, recimo, rekonstrukciji škole u malom mestu čekaju jer moraju proći kroz višeslojnu birokratiju u glavnom gradu.
Praksa
A da ne bih otišao u neku teoriju, a i veća sam pristalica prakse, pokušaću da vam ovo objasnim na primeru našeg grada. Jer, nadam se, da ćete to ovako bolje i lakše razumeti.
Kao i svaki grad u provinciji i Šabac je bio pod uplivom politike iz Beograda koja se realizovala preko naših sugrađana koji su postali nekakvi državni nameštenici i oruđe u rukama njihovih partija i političkih lidera.
Za početak podsetio bih vas na ideju „Beograda“ da se u Šapcu izgradi Nacionalni centar za deponovanje i spaljivanje hemijskog i medicinskog otpada – „spalionica“.
Nekoliko godina nadležna republička administracija tražila je pogodnu lokaciju za ovu „spalionicu“. Ponuda Vlade je odbijena u Novom Sadu i Kragujevcu pa je izbor pao na Šabac!? Između Vlade i opštine Šabac, 2005. godine, potpisan je „Sporazum o razumevanju“. Međutim šabački radikali, iz svojih interesa, obelodanili su šta se sprema, i javnost se usprotivila. Tako je, iz Beograda u Šabac, u februaru 2006, stigao ministar za nauku i zaštitu životne sredine dr Aleksandar Popović koji je gostovao na lokalnoj televiziji a građani su mogli, SMS-ovima, da glasaju da li su za ili protiv fabrike otpada. I, dogodio se da je 52 odsto građana bilo za fabriku!!!??? Ali, građani i novinari su posumnjali u „poštenje“ glasanja pa su potraženi podaci od „Telekoma“. I, ispostavilo se da je za deponiju glasao zamenik predsednika Opštine, Svetomir Vešić, kadar DS, koji se javio sedam puta, dok je skoro rekorder bio Miodrag Filipović, direktor opštinske Direkcije za puteve, opet kadar DS, (DS je bio na vlasti u Šapcu), sa 129 javljanja. „Za“ je glasala i Biljana Lukić, pravnica u „Telekomu“, i to sa službenog telefona, ravno 130 puta koja nije bila politički eksponirana, ali se ona pravdala da telefon nije bio kod nje, već kod 11-godišnjeg sina, kome nije bilo prvi put da se „igra“ telefonom!? Nakon ovog glasanja, i sramote, obratio se i predsednik Opštine Miloš Milošević, takođe kadar DS, koji je, da se spase od revolta građana, rekao da se zbog visokog nivoa podzemnih voda sve aktivnosti oko deponije i „spalionice“ zaustavljaju. Sutradan je na lokalnoj televiziji, tada je bila opštinska, gostovao pomoćnik direktora Republičke direkcije za zaštitu životne sredine Miroslav Spasojević koji se obratio onima koji su protestovali ispred televizije, i to rečima da su pogrešno informisani, nestručni i plus necivilizovani.
Ipak, građani su bili uporni i odlučni pa do realizacije ovog pogubnog projekta nije došlo.
Takođe, pred izbore 2012. godine republička vlast, sa sve predsednikom Borisom Tadićem, a uz pomoć lokalne vlasti, pokušala je da u Šabac, u severozapadnu radnu zonu, pored Save, „ugura“ veliku italijansku kompaniju za proizvodnju čelika i mašina za preradu metala „Danijeli“ sa kojom su potpisali i memorandum o razumevanju za investiciju u Šapcu. Memorandum o razumevanju su, u prisustvu predsednika Srbije Borisa Tadića, potpisali ministar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Nebojša Ćirić, operativni direktor kompanije „Danijeli“ Franko Alceta i gradonačelnik Šapca Miloš Milošević.
Kompanija „Danijeli“, govorilo se, trebalo je da investirati oko 600 miliona evra i da napravi čeličanu na placu površine 120 hektara. Šabačka lokalna samouprava koja je trebala da obezbedi plac, očekivala je otvaranje najmanje 1.000 radnih mesta u čeličani, dok bi još 1.500 ljudi moglo biti angažovano povremeno. Proizvodnja u toj čeličani, prema planovima, trebala je da počne 2014. godine ali „na sreću“ ovo nikad nije zaživelo.
Nema sumnje da bi ova dva projekta nametana iz Beograda, uz sve što već imamo, potpuno ugrozili zdravlje građana koje bi ipak, svakoj lokalnoj vlasti, trebalo da bude na prvom mestu. A da je tada Šabac bio decentralizovan verujem da gradski čelnici nikada ne bi ni pokušali da urade to što jesu. Inače, politička karijera bi im bila završena.
Na ova dva primera samo sam pokušao da vam pokažem koliko je veliko nerazumevanje vlasti sa državnog nivo u odnosu na interese lokalne sredine prema kojoj nemaju nikakav osećaj ni razumevanje. I koliko je „decentralizacija“ važna jer građani, u takvom sistemu, sami odlučuju o onome što je dobro i korisno za njih. I šta im je potrebno.
Samostalnost
Šabac je bio među malim brojem mesta u Srbiji koji u prvi mah nisu poklekli pred naprednjačkom najezdom. I bez obzira koliko je državna vlast, čitaj Aleksandar Vučić, uskraćivao sve što je mogao i koristio svaku priliku, pa i poplave, da sruši vlast u gradu nije mu to polazilo za rukom. Odolela je gradska vlast i kada je iz DS izbačen najuticajniji šabački političar i kada se očekivalo da zbog raskola u toj stranci vlast padne. Na dobrobit tajne veze lidera te stranke i stranke na vlasti. Međutim, to se nije dogodilo. Čak, šta više, oslobođen uticaja Beograda grad je procvetao. I postao primer za divljenje u celoj zemlji.
Kad sami odlučuju, ljudi donose dobre odluke
“Ovo je jedinstvena odluka u istoriji srpske politike da omogućimo našim sugrađanima da sami odlučuju. Naime, 3. decembra, oni će se neposredno izjasniti šta žele u svojim zajednicama. Dakle, neposredno izjašnjavanje kao u Švajcarskoj, sami biraju – ne lidera, ne političku partiju, već glasaju za svoje ideje, svoje projekte. Važno je napomenuti da svi mogu da glasaju, ali da predlažu ideje mogu samo oni koji su platili porez. Kad sami odlučuju, ljudi donose dobre odluke”, istakao je Nebojša Zelenović gradonačelnik Šapca, na konferenciji u Medija centru.
Sve što je gradska vlast, tada, planirala da uradi relizovala je to mnogo brže nego ranije jer nisu morali da čekaju „blagoslov“ i saglasnost Beograda za svaki projekat. Takođe, oslobodili su se i uticaja političke Centrale iz Beograda koja uvek želi da bude „konsultovana“. Ali, povezali su se sa Evropom. Skoro svakog dana neki ambasador je dolazio u grad a pojačane su veze sa nevladinim organizacijama što je mnogo doprinelo razvoju grada. Napravljen je korak napred prema direktnoj podršci Srbima na Kosovu što niko u zemlji nije učinio.
Sad bi trebao da nabrajam sve ono dobro što je tadašnja šabačka „decentralizovana“ vlast uradila za tih nekoliko godina, za naravoučenije, ali to bi bio prilično dugačak tekst pa ću izdvojiti samo tri stvari koje su mene fascinirale:
– građani su sami odlučivali o trošenju novca od poreza na imovinu – čime je tadašnji gradonačelnik „decentralizovao“ i sam grad;
– za kulturu je izdvajano 7% iz budžeta grada;
– mediji su bili slobodni.
Moram još da napomenem da je „decentralizovani“ Šabac i te 2020. ponovo odoleo totalnom pritisku Aleksandra Vučića koji je iskoristio epidemiju, nesreća građana je njegova sreća, potpuno „centralizovao“ Srbiju i uveo zemlju u opštu diktaturu koju je kasnije samo još više učvršćivao. Pa danas imamo to što imamo.
I ko zna kako bi danas Šabac izgledao da „sujeta malih ljudi“ nije preovladala razum, pa su opet potrčali ka Beogradu, i „šargarepi“ čime je „decentralizacija“ bila okončana. Jer nisu hteli da čuju neko drugačije mišljenje ni da bar malo razmisle o onoj narodnoj: „Bolje biti prvi u selu nego poslednji u velikom gradu“!?
Stradanje
Odgovorno tvrdim da Šabac na izborima 2020. godine nije pao u naprednjačke ruke, zbog epohalne izborne krađe, kupovine glasova, pretnji i pritisaka na zaposlene u državnim institucijama, angažovanja kriminalnih struktura kao vid zastrašivanja ni zbog svakodnevnog „gostovanja“ naprednjačkih ministara koji su građanima obećavali sve i svašta nego zbog loše organizovane, strategije, tadašnje političke vlasti u gradu.
Jer, prosto je neverovatno da gradonačelnik koji je preporodio grad i doveo ga do toga da se Šabac počne porediti sa evropskim gradovima, jer, ovi srpski mu nisu bili ni do kolene, izgubi izbore pa i pod uslovima kakvi su tada bili. Ali je istinito. Međutim o tome ću neki drugi put jer tema ovog pisanja je „decentralizacija“ i „centralizacija“!
Partneri
Te, 2020, u Šapcu je promenjena vlast. A kormilo grada su preuzeli neki „napredni“, bezlični likovi, koji ugled nemaju ni u svojoj kući. Pre svega zato što je, uz sve izborne mahinacije, menje od jedne trećine građana, nepromišljeno, glasalo za Aleksandra Vučića po kome se izborna lista i zvala a koji sa našim gradom nikakve veze nema. Čak, nikada u njega nije došao u zvaničnu posetu nego je oko njega obilazio k`o „mačak oko slanine“! Pa čak i onda kada su mu lokalni „uvlakači“ dodelili ključeve grada.
Tako je do tada „decentralizovani“ Šabac postao grad političke „Sodome i Gomore“ u kojem oni koji se hvale da ih je narod izabrao ne smeju ni u nužnik (figurativno) da odu a da pre toga saglasnost za to ne zatraže od partijskog Kabineta iz Beograda.
Međutim, jedna želja šabačkim naprednjacima, koju su godinama prizivali, se ipak ostvarila. Postali su „partneri svoje države“. Mada to nije bilo za ponos žiteljima grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka jer je ta država postala „centralizovana“, diktatorska, korumpirana, kriminalizovana i bez budućnosti.
Bombshell
Kad ste niko i ništa a igrom slučaja, jer mnoge stvari u životu se dešavaju slučajno, završite u političkim vodama i postanete, recimo, odbornik zato što je točak negativne selekcije presudio da baš vama ukaže tu „čast“, onda je potpuno normalno da su vam sva vrata primitivizma i prostakluka otvorena i da nikada nećete snositi odgovornost za ono što govorite i radite. Tako su i šabači naprednjaci, kao opozicija, godinama pokazivali sav bezobrazluk idiotskog komentarisanja rada lokalne vlasti, uglavno zasnovanom da se ona spreči da radi u interesu građana a sve u svrhu da će im to pomoći da se dopokaju vlasti.
I, dokopali su se ali ne zbog toga nego zato što je neko drugi to odlučio. Tako je šačica „naprednih“ šabačkih nesposobnjakovića i hvalisavaca došla u priliku da građanima, napokon, obelodane „istinu“ o lopovluku i malverzacijama njihovih prethodnika koju su godinama propovedali.
Međutim, usledilo je iznenađenje, senzacija, bomba! Pored toga što su preuzeli infrastrukturno potpuno sređeno centralno jezgro grada, sa mnogo započetih i pred kraj dovedenih projekata koji su trebali još više da vazdignu grad i poboljšaju kvalitet života građanima, naprednjaci su „zatekli i nikad veći budžet u istoriji“, za koji su, zahvaljujući zakupljenim medijima i ličnim hvalisanjem, svu zaslugu pripisali sebi.
Centralizam
Usledio je, potom, očekivani raskol među naprednjacima jer su i neki njihovi odbornici, za koje može da se kaže da su bili, koliko-toliko, pošteni, shvatili da su obmanuti ali i da će se znatan deo tog silnog novca preliti u privatne džepove a ne tamo gde je trebalo i gde je obećano i gde su oni očekivali, pa su napustili stranku. A kao spomen na to ostaće zabeležena poslednja rečenica jednog istaknutog naprednjačkog odbornika za skupštinskom govornicom: „Žao mi je što ste moji a ne mojih neprijatelja“. Nakon toga se više nikada nije pojavio u skupštinskoj sali a kako je prošao i kakav je teror preživeo verovatno će jednog dana poželeti i da nam saopšti. Ovako sve ostaje u domenu čaršijskih priča.
Tako smo, kao građani, ostali uskraćeni da saznamo koje je sve to malverzacije radila prethodna vlast. Osim onih u kafanskim i botovskim naklapanjima. Ali smo, zato, vrlo brzo saznali da biti „partner svojoj državi“ znači totalnu centralizaciju lokalne vlasti i diktaturu novih gradskih funkcionera. Naravno, da se ne zavaravamo gradonačelnik se nije pitao ni za šta niti ga je iko ozbiljno shvatao.
Propadanje
I, bez obzira na „najveći budžet u istoriji“ Šabac je počeo polako ali sigurno da propada. Pre svega zato što naprednjaci nisu u svojim redovima imali ni jednu stručnu i ozbiljnu osobu a ako je takvih i bilo nisu hteli da budu „marionete“ beogradske centrale i da rade ono što im se naredi. „Iznedreno“ je samo nekoliko poslušnika koji su za ovih pet godina češće menjali direktorske fotelje nego gaće. Međutim, veća nesreća je izbegnuta zahvaljujući nekim kadrovima iz prethodne vlasti koji su ostali na svojim radnim mestima i koji su svojim znanjem i iskustvom spasli grada od kataklizme koja je bila u najavi. A to je samo potvrdilo pravilo da razvoj lokalne zajednice ne zavisi od novca koji ima nego od ljudi koji tim novcem upravljaju.
Vraćanje dugova
Prvi korak nove, naprednjačke vlasti bilo je vraćanje dugova lokalnim tajkunima koji su svoj novac „investirali“ u kupovanu glasova. A kako bi to moglo drugačije nego po oprobanom iskustvu državne vlasti – izgradnji puteva. Za početak ukinuto je izjašnjavanje građana o trošenju novca od poreza na imovinu, uz laičko objašnjenje da je narod „glup“ da zna šta mu treba. Tako je krenulo asfaltiranje puteva po selima. Asfaltiranje je bilo bez plana i reda, po volji i intersu naprednjačkih predsednika mesnih zajednica, koji su tim radovima „zaduživali“ svoje meštane kako bi ih potom koristili za popunjavanje autobusa za čuvene mitinge ili im se oduživali za „sigurne glasove“.
Međutim, po čaršiji se pričalo da je najveći „poverilac“ bio i glavni organizator i izvršilac ovog posla za koji je angažovao sve svoje brojne firme pa je cena po kilometru asfaltiranog puta u šabačkoj ravnici bila ista ili čak i veća od cene u bespuću Ljubovije.
Na svu sreću bilo je para u budžetu pa je tako, kako se gradonačelnik hvalio, asfaltirano preko sto kilometara nekategorisanih puteva, od kojih su mnogi vodili do vikendica ili njiva „ključnih“ naprednjačkih članova. Ono što je bilo vidljivo je da je uloga gradonačelnika u svemu ovome bila beznačajna. Uglavo da se slika za zakupljene lokalne medije ali i da degustira obilne „ponude“ koje su meštani sela pripremali u njegovu čast skoro na svakoj raskrsnici. Tako da je i on od ovog posla nešto „ušićario“. Ugojio se toliko da je jedva mogao sako da zakopča.
Ipak, ono što će ostati tajna je da li je, zbog nesrećnih okolnosti, lokalni tajkun uspeo da se „namiri“ od ovih sto kilometara asfalitranih puteva. Priča se da je te poslove potom preuzeo načelnik, nije provereno, ali to može da znači da je „zaduženje“ grada povećano jer će i on morati nešto da „štrpne“!?
Bezakonje
Prvi mandat naprednjačke vlasti može se, kako-tako, oceniti kao „prirodan“, za ljude koji su preuzeli da vode grad. Uglavno su se bavili „namirivanjem“ poverilaca a tek ponešto je ostajalo za funkcionisanje grada i radilo se samo ono što je vlastodršcima služilo u marketinške svrhe.
Međutim, posle ponovnog preuzimanja vlasti, 2023, došlo je do potpunog sunovrata lokalne vlasti. Ali u „centralizovanoj“ državi u kojoj Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave nije zainteresovano za obavljanje posla iz svoje nadležnosti dešava se to što se dešava. Što je omogućilo da se gradska vlast u Šapcu potpuno raspadne.
To me je podsetilo na priču jednog visokog funkcionera koji je, svojevremeno, pitao svog kolegu, sa više mandata iz drugog grada, da li je šta „maznuo“ u prvom mandatu. I dobio odgovor da se u prvom mandatu ništa ne krade. Tek u drugom, i kasnije.
E, to se, verovatno sada dešava u Šapcu. Očito da su „poverioci“ podmireni pa je red stigao i na njih.
Ako se pogleda sajt Grada Šapca može se zaključiti da je grad podeljen na tri dela i da njime upravlja Kompanija „Pajić&Pajić“ i „interesna grupa“, po „vertikali“, sistemu koji je svojevremeno izmislio Mlađan Dinkić kako bi omogućio da se slobodno „muva“ bez kontrole.
Ono što je zanimljivo je činjenica da je „vertikala“ gradonačalnika skoro prazna. A po Statut grada gradonačelnik, bira zamenika gradonačelnika, može da ima pet pomoćnika a predlaže i jedanaest članova Graskog veća.
Izopšten
Ako se malo podrobnije analiziraju „izvršni organi“ grada može se zaključiti da je gradonačelnik „cenzurisan“ u obavljanju svog posla i da ga na tom mestu održava isključivo predsednik skupštine kao „partner“ u zajedničkoj Kompaniji.
I zvanično: Šabac nema zamenika gradonačelnika
Prema Statutu grada Šapca:
• Član 70 precizira da, u slučaju razrešenja ili ostavke zamenika gradonačelnika, gradonačelnik je dužan da na prvoj narednoj sednici Skupštine grada podnese predlog za izbor novog zamenika.
• Prema članu 71, zamenik gradonačelnika koji je podneo ostavku ostaje na dužnosti i obavlja tekuće poslove dok se ne izabere novi U praksi, prema tom izvoru, iako je zvanično Milan Mačvan još uvek zamenik gradonačelnika, Gradska uprava je izjavila da funkciju trenutno ne obavlja niko
Naime, iako po zakonu i Statutu grada, gradonačelnik mora da ima zamenika, koga on predlaže, a on to nema jer mu je zamenik već posle nekoliko meseci zbrisao glavom bez obzira, kad je shvatio sa kim ima posla, a novog nije uspeo da „navata“. Takođe, po tom istom Statutu, da bi mogao da obavlja svojih 22 nadležnosti te blagovremeno dostavlja podatke, spise i isprave, kada to zahteva nadležni organ Republike koji vrši nadzor nad radom i aktima izvršnih organa Grada, može i treba da ima pet (5) pomoćnika. Ali, on ni to nema. Do duše ima jednog „iskusnog“ zadržanog iz prošle vlasti a koji je pod ingerencijom predsednika skupštine.
I zvanično: Šabac bez dva Većnika
Prema Statutu grada Šapca:
Član 71.
Gradonačelnik, zamenik gradonačelnika ili član Gradskog veća koji su razrešeni ili su podneli ostavku, ostaju na dužnosti i vrše tekuće poslove, do izbora novog gradonačelnika, zamenika gradonačelnika ili člana Gradskog veća.
Međutim, vlast u Šapcu ne poštuje odredbe iz Statuta grada. Tako je član Gradskog veća, u aprilu ove godine podneo ostavku na svoju funkcio ali ni do dana današnjeg na njegovo mesto nije niko izabran. Njemu je, sa danom ostavke, i zvanično prestao mandat pa je, trenutno, grad Šabac i bez Većnika za kulturi. Mada kome je do kultur u šaocu danas stalo?
Još crnja situacija je sa Gradskim većem. Prema članu 59. Statuta Gradsko veće čine gradonačelnik, zamenik gradonačelnika, kao i 11 članova Gradskog veća. Gradonačelnik je predsednik Gradskog veća. Zamenik gradonačelnika je član Gradskog veća po funkciji. Članove Gradskog veća bira Skupština grada, na period od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom od ukupnog broja odbornika. Kandidate za članove Gradskog veća predlaže kandidat za gradonačelnika i imaju 26 nadležnosti.
Međutim, i Gradsko veće je „krnjavo“. Ima samo devet (od 11) članova a fali i zamenik gradonačelnika.
Ako se analizira struktur većnika može se zaključiti da gradonačelnik nema nikakvu „kontrolu“ nad ovom „institucijom“. Trećinu Gradskog veća direktno „kontroliše“ predsednik skupštine: Većnike za poljoprivredu i agroekonomske mere, za turizam i za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje. A kako je on, po „vertikali“ „okupirao“ i sport u gradu upitno je i kome „račune polaže“ većnik za sport i infrastrukturu. Koalicioni pratneri, vremešni predsednik GO PUPS-a, koji je izgubio poverenje penzionera, drži nacionalne manjine i društveni dijalog a SPS je „uhlebio“ svog člana na mesto Većnika zaduženog za obrazovanje.
Članica Gradskog veća za brigu o porodici, posebnu zaštitu dece i rodnu ravnopravnost je imenovana na tu funkciju kao nestranački kandidat a onda se proslavila kao govornik na SNS mitingu. Nejasno je još opredeljenje u čijem je timu član Gradskog veća za bezbednost i vanredne situacije ali je sigurno da je članica Gradskog veća za zdravstvo i zdravstvenu zaštitu, kao i svi diektori javnih preduzeće, „odanija“ „interesnoj grupi“ predsednika GO SNS-a u Šapcu nego gradonačelniku.
I, tako, okreni-obrni ispada da je „prvi čovek“ u gradu, gradonačelnik, samo ikebana a to znači da gradom upravljaju neke potpuno druge, „mračne“, strukture pa nije ni čudo što Šabac zaostaje u razvoju.
Barbika
Kada su Mlađan Dinkić i njgov URS ušli u koaliciju sa SNS-om, omogućivši naprednjacima da preuzmu vlast u zemlji, logično je bilo da i svi lokalni odbori URS-a pređu na tu stranu i da tako doprinesu da ta nova koalicija preuzme vlast i u manjim sredinama. Tako je, 2013. trebalo da bude i u Šapcu. Sve je bilo spremno da se vlast prekomponuje po republičkom modelu, čak je održana i zajednička konferencija za medije na kojoj je to najavljeno.
Međutim, Dinkić je zaboravio da se svojevremeno ozbiljno zamerio sa mačvanskim harambašom koga je iz Beograda proterao baš u Šabac a ovaj je bio ozbiljno zlopamtilo. Za sedam godina provedenih u novom prebivalištu postao je gradski „partijski komesar“ i veoma uticajan u lokalnoj politici. Njegovo „krilo“ URS-a je reklo istorijsko NE Dinkiću i naprednjacima, osnovao je sopstveni Pokret „Zapadna Srbija“ sastavljenu od lokalnih Pokreta iz regiona a i šire. Međutim, kao iskusan političar nije se stavio na čelo te organizacije nego je izabrao osobu sa skojom su se tada svi sprdali ali koja mu je bila poslušna. Takođe, učinio je mnogo na popularizaciji tog novog „lidera“ u najavi jer se zvanično distancirao od tog Pokreta i kada god ga je neko pitao za neku uslugu ili pomoć odgovarao je: „pitaću ga, videću šta On kaže, On odlučuje“ dajući tako na važnosti nekom beveznom liku koji bi, da nije bilo tako kako jeste, još uvek lepio plakate za izbore jer je u šabačkom URS-u bilo mnogo kvalitetnijih kadrova.
Nema sumnje, da se i predsednik Pokreta, ozbiljno uživeo u ulogu, počeo oko sebe da okuplja njemu sad odane članove ali se u odnosu „ko kosi a ko vodu nosi“ ništa nije promenilo. Ni njegova kolaboracija sa naprednjacima nije bila njegova ideja niti bi je mogao realizovati da mu u tome nije pružena vlika pomoć od osobe koja je na taj način zaštitila, pre svega seba, poslove koje obavlja ali i ko zna koga još pa zato, možda, i ćute oni koji bi protiv ove vlasti trebali da su najglasniji.
Nekad je Šabac bio slobodan grad. I svako je svoje političko mišljenje mogao da iznosi javno gde god je hteo i koliko god dugo je hteo bez bojazni da će policija intervenisati ni da će ga bilo ko tući, vređati i maltretirati. Šabački naprednjaci su sto dana, svakodnevno, protestovali ispred Gradske uprave i niko ih nije sprečavao u tome. Nije bilo policije, sem na raskrsnicama da reguliše saobraćaj, „batinaša i kapuljaša“, smo poneki podsmeh građana Šapca. I ništa više, ništa više
Zaključak
Ako ste već bili toliko „dokoni“ i imali vremena da pročitate ovaj preobimni tekt nadam se da ćete imati snage i da ga na pravi način analizirate a ne da ga komentarišete prema naslovu ili likovima koje prepoznajete da se u njemu pominju a prema kojima imate neka posebna osećanja. Dobra ili loša, svejedno.
Kao i za sve prethodne tekstove nije mi namera da se „obračunavam“ sa bilo kim nego samo da iskažem svoje viđenje „istine“ kako bi smo svi zajedno stekli neko iskustvo i ne bi ponavljali dosadašnje greške koje smo skupo plaćali.
Dakle, osnovni cilj mi je da u vama pobudim razmišljanje o tome koliko je decentralizacija ovog društva neophodna i da nam budućnost može biti svetla samo, i jedino, ako se odreknemo uticaja prestonice i brojnih bolesnika koji utripuju da svu važni i nezamenjivi.
Naravno da i decentralizacija ima svoja iskušenja ali su ona svakako manja od diktature koju donosi centralizovana država.
U svakom slučaju ovo je tema o kojoj trebamo i moramo da razgovaramo i da sučeljavamo svoje stavove i mišljenja sve dok ne dođemo do rešenja koje bi zadovoljilo sve građane a ne samo privilegovanu grupu ili nekog pojedinca.
Takođe, ubeđen sam da promenu sistema neće prihvatiti niko ko je pod „pokroviteljstvom“ bilo koje poltičke organizacije svoju glavu bar malo „namazao puterom“. Zato su danas u politici potrebna nova lica koja će, doprineti promeni sistema a ne samo pukoj zameni vlasti a u kojoj će opet učestvovati oni koji su, zarad ličnog interesa, mogu da budu sa svakim. Bez griže savesti!
Ali, za početak, hajde da podržimo studentsku listu i to, ako može, bez mnogo „pametovanja“!
NEKA PAMET I RAZUM POBEDE! DA MISLITE A NE DA VERUJETE!
Ivan Kovačević
