Jedne večeri, razmišljajući o ljudskoj prirodi, vratio sam se u sada već davne osamdesete, prošlog veka.
Vojni rok služio sam u Križevcima, kraj Bjelovara. U pešadiji, gde su moji saborci većinom više voleli život no školu. Pitali me čime se bavim, rekao sam im: “Radim u školi, učim decu, uča”. I ostao uča.
Kao i svi koji su tek došli, doživljavao sam razne “šale” onih starijih. Ukoliko bih nešto prigovorio, dobio sam odgovor da ću se tako i ja ponašati kroz par meseci. Desetari su bili posebno “važni”. Kapetan, ponekad sasvim neosnovano, još važniji.
Mi obični vojnici i dalje smo ćutali i brojali dane. Kako sam bio u raketnom vodu, imali smo obuku u vojnom trenažeru. Zastavnik koji nas je obučavao često je grdio pa i vređao onoga ko gađa. U noći u kojoj smo nas dvojica bili na dužnosti predložio mi je da odigramo koju partiju šaha. Prihvatio sam, i ljut što nas vređa, nisam mu dozvolio ni jednu pobedu, do jutra. Sutradan me je, kada je došao moj red da uđem u trenažer, pozvao rečima neočekivanog uvažavanja, gotovo prijateljski i objasnio mi da nas on, dok simulirano gađamo, svojom grdnjom namerno ometa, pa ko i tako ometan ipak pogađa, taj ide na tamičenje u stvarnom gađanju. Da sam ovo ranije saznao verovatno bih, manje ljut, izgubio koju partiju, što bi nam obojici više prijalo. Ipak je to bila samo igra.
Potom je jednog jutra došao na smotru major iz Komande. Upitao nas je ima li tu neko da zna da računa. Moji ratni drugovi u glas rekoše: ”Uča!” Majoru sam nešto kasnije rekao da sam profesor matematike. Bio je zadovoljan, pozvao me da pođem sa njim i dao mi zadatak da računam refundacije vojnim rezervistima. Za uzvrat, ako mojim drugovima i meni nešto bude zasmetalo, samo da mu kažem. Naravno da su, saznavši da radim u Komandi, kapetan i desetari sada više razmišljali o mojoj mogućoj reakciji na ono što bi nam možda učinili neovlašćeno. Nisu mi, kao zastavnik, nešto rekli, ali vidno su u nastavku obuke bili obazriviji prema nama, običnim vojnicima. Igrom slučaja postao sam neformalni zaštitnik svoje čete. A bahatima bih poručio, skoro sam pročitao pouku egipatskog književnika Mahmuda Tajmura (1894, Kairo – 1973, Lozana):
“Budi ljubazan prema onome koga sretneš kad se penješ uzbrdo, jer se može dogoditi da ga sretneš ponovo i kad se budeš spuštao nizbrdo”.
Malo više ljudskosti ne bi nam škodilo.
Učo, izvini
Teško je to nekima i objasniti i pravdati, ali uvek sam želeo i voleo da verujem u ljude. Kažu, malo više nego što je realno. Slažem se, i mnogo više. Branio sam se ipak svim onim dobrim što mi se u životu dešavalo, smatrao sam da je to posledica tog i takvog, rečeno, naivnog verovanja.
Ovo je jedna od mojih omiljenih priča na tu temu.
Kada sam pošao u vojsku, rekoše mi, oni koji su tamo već bili, kako će mi stara vojska, prvo, sve što valjano zadužim, uzeti, a zatim ću ja to isto uzeti onima koji dođu posle mene. I sve drugo što nam loše urade, vraćamo kasnije nekome. Tako je to odvajkada.
Morao sam i želeo da probam da li sled važi i ako se “loše“ zameni sa „dobro“, verujući nekad već pomenutoj indijanskoj mudrosti da u čoveku postoje ona dva vuka, dobar i loš. I da pobeđuje onaj koga hranimo. Za taj pokušaj imao sam čitavih godinu dana.
Nisam zaključavao svoju kasetu, nisam učestvovao u tradicionalnim vojničkim “šalama”, branio sam jedne pred drugima i pred starešinama, koliko sam mogao, te od mene dosta mlađe ljude. Ponekad su me starešine, znajući da sam profesor, u neformalnim razgovorima pitali šta mislim o svojim slučajnim drugovima. Tumačio sam neke loše postupke svojih drugova, inercijom, neznanjem i pogrešnim vaspitanjem. Verovao sam da mogu biti i postati bolji. Umesto prećutne osude i prezira, pokušavao sam da ih posavetujem. Polako i možda neprimetno gradili smo dragoceno uzajamno poverenje i poštovanje.
Vratimo se na ono uobičajeno pozajmljivanje tuđih stvari, sa početka priče. Nije to ništa strašno, ali je pitanje da li je nečim ili ničim izazvano. Kada sam jedno jutro primetio da mi nema čizama i to naglas konstatovao, čuo sam: “Učo, izvini, nisam znao da su tvoje”.
Utiske i komentare na ovo napisano vam u potpunosti prepuštam. Možda je sve bila samo slučajnost. Želim da je to bila posledica doslednog nečinjenja drugima onoga što ne bih voleo da oni učine meni.
U vremenu koje živimo, zavladalo je neko beznađe, a ovo što sledi je lako reći, ali teško učiniti. Nekako i nekada svi moramo prekinuti lanac svog lošeg ponašanja, kako oni budući ne bi to naše loše nekom drugom vratili. Za početak, barem toliko.
