Postoje ljudi koji ne znaju i toga su svesni. Njihovo neznanje je tiho, kao nepročitana knjiga na polici. Tu je, ali ne smeta nikome. Postoje i oni drugi koji znaju da znaju. Ti su retki. Ne trče da prvi kažu, nisu glasni, nego postojani. Njihovo znanje nije uniforma za paradu već alat za život. Ali postoje i oni treći, najopasniji: oni što malo znaju, ali misle da znaju sve. Njihovo znanje je poput tempirane bombe. Ima tajmer, zvuči važno, izgleda ubeđeno i onda… eksplodira.
Jer, čini mi se, nema ničeg opasnijeg od površnog znanja. Ne zbog same površnosti, nego zbog iluzije dubine. Kao kada neko nauči dva latinska izraza, tri rečenice iz „Teorije haosa“ i jedan citat od stoika, pa kreće da drži časove života, javne savete, instant recepte za tuđu tugu. Kada neko pročita jedan članak o istoriji i počinje da drži predavanja o „stvarnoj istini“ iza svakog rata. Ili, najčešće, kada neko vidi jedan video od 3 minuta i stekne uverenje da zna više od celokupne akademske zajednice.
To nije znanje. To je mimikrija znanja.
Ljudi površnog znanja nisu retki. Zapravo, sve ih je više. Danas se znanje pakuje u infografike, u rils klipove, u tvitove i tiktok tumačenja dubokih pojmova. Teške teme se „razlažu“ za široke mase. I sve bi to bilo u redu da je u pitanju samo uvod u nešto dublje. Ali nije. Ljudi staju na ulazu u rudnik i ubeđuju sebe da su stigli do zlata.
No, šta se dešava kad takvi ljudi dobiju glas? Ili, još opasnije, kada dobiju moć?
Površno znanje, u kombinaciji sa samopouzdanjem, je kao benzin i varnica. Zapaliće sve: diskurs, odnos, politiku, kulturu, istinu. Taj tip (ne)znanja nije sposoban da pravi razlike. Ne razlikuje uzrok od posledice, ni simptom od dijagnoze. Za njega je sve pojednostavljeno, crno-belo, lako objašnjeno. „Jasno je kao noć“, kaže onaj što nije razumeo ni dan.
I u tome leži tragedija našeg doba: intelektualno samopouzdanje se ne rađa iz kritičkog mišljenja, već iz broja lajkova. Vrednost mišljenja se ne meri težinom argumenta, već zvučnošću fraze. Umesto da učimo više, mi delimo više. Umesto da sumnjamo, mi ponavljamo. Umesto da se pitamo, mi objašnjavamo.
Ne tvrdim da je dubina znanja lek za sve. Ali je sigurno da je površnost uzrok mnogih bolesti. Dovoljno je da malo pogledamo unazad: koliko je tragičnih odluka, u društvu, politici, nauci, medicini, doneto iz ubeđenja koje nije bilo poduprto razumevanjem, već nadmoćnim osećajem da „nam je sve jasno“?
I zato ne treba brinuti zbog onih koji ništa ne znaju. Njihovo neznanje je, kako reče Sokrat, iskreno. Treba se plašiti onih koji malo znaju, ali misle da im je to dovoljno. To su ljudi koji kroz život hodaju sa zapaljenim fitiljem, a ne vide da nose dinamit.
Neko će reći da je bolje i to nego neznanje. Ali to je kao da kažeš: bolje da neko ko zna da vozi bicikl, da se popne u avion i sedne za komande. Bolje je znati svoje granice, nego ih nesvesno prelaziti. Bolje je ćutati nego pogrešno voditi.
Nema ničeg opasnijeg od površnog znanja jer ono ubija sposobnost za učenje. Ljudi dubokog znanja stalno sumnjaju. Postavljaju pitanja. Proveravaju izvore. Znaju da je svaka istina uslovna, da se sve može postaviti na nov način, da se znanje ne stiče jednom za svagda. Površno znanje, s druge strane, se zaključava u sebe. Kaže: „Ovo je to.“ I ne traži dalje. Ne kopa. Ne misli. Samo ponavlja.
A ponekad, kad se u sve to umeša ideologija, interes, ego… ta površnost prerasta u nešto još gore: u silu. U nasilje nad istinom. U laž koja sebe predstavlja kao znanje. U glas koji ne dozvoljava da se čuje bilo šta drugo.
Zato, ako već moramo da biramo, bolje je biti malo gluplji, pa imati mir. Ili biti znatno pametniji, pa umeti ćutati kad treba. Sve između toga je zona u kojoj se ljudi bombarduju „informacijama“, a završe pogođeni neznanjem.
Setimo se onog što je neko rekao: Malo znanja je opasna stvar; pij malo i opićeš se. Pij do dna i bićeš trezan.
A do tada, hodajmo pažljivo. Možda je neko ispred nas upravo pročitao jedan članak i rešio da spasava svet.
Ili, još gore, tebe.
Jovica Radović
