Mnogi vlastodršci Srbije, posmatrano kroz istoriju nisu voleli Šabac i zaobilazili su ga u širokom luku
Dvadeseti vek i to sa njegovim samim početkom, bio je prekretnica odnosa prestonice prema gradu na desnoj obali reke Save, koji je po mnogo čemu bio ispred svih Srbijanskih gradova i koji je slovio za grad koji ide u korak sa savremenim svetom. Šabac se uvek nekako trudio, da kroz kulturu, nauku i umetnost prati svetske trendove i da što manje kasni za raznim novotarijama, koje su stizale iz dalekog belog sveta. Najveća zasluga za to pripada Jevremu Obrenoviću, slobodno možemo da kažemo, „ocu“ modernoga Šapca. Šabac je zahvaljujući Jevremu, postao nadaleko čuven, jer mnogo toga prvog je doneo u Šabac, od arhitekture preko kulture i naravno umetnosti. Padom dinastije Obrenović, Šabac je kod Karađorđevića imao potpuno drugi tretman i prvo što je učinjeno u Šapcu, dolaskom Karađorđevića na vlast je bestijalno rušenje Jevremovog konaka i satiranje svega što ima veze sa Obrenovićima. Drugi crni osvetnik prema Šapcu, bio je Slobodan Milošević, koji je posle famozne osme sednice, odmah krenuo u obračun sa Šapcem i to nahuškavanjem radnika „Zorke“, da krenu u štrajkove a preko noći je preko svojih političkih satrapa, smenio kompletno gradsko rukovodstvo i postavio na čelo Šapca ljude koji će mu biti odani do groba i koji će Šabac potpuno zaviti u crno. Razlog takvog Miloševićevog odnosa prema Šapcu je, niko drugi do njegov politički otac, Ivan Stambolić, koji je Šabac mnogo voleo i pomagao ga do poslednjeg svog radnog političkog dana! Gimnazijska hala, Toplana i još mnogo građevina u Šapcu, nastale su zahvaljujući dobrim vezama šabačkih rukovodioca sa Beogradom i Stambolićem. Mržnja Miloševićeva prema Šapcu, reflektovala se i time, da nikada, za svojih trinaest godina vladavine, nije kročio nogom u nekadašnji „Mali Pariz“. Slična je situacija i sa današnjim premijerom Aleksandrom Vučićem, koji Šabac, najblaže rečeno, ne može da smisli, pri tome, trudeći se da ga, kada god je to moguće potceni ili jednostavno izbegne da ga pomene i to onda kada čak to mora i da učini. Najeklatantniji primeri za to su njegovi govori u Nišu i Tekerišu, povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, kada se zahvalio gradovima Srbije, koji su podneli veliki teret i žrtve, suprotstavljajući se Austrougarskoj soldateski, pomenuo je sve, samo Šabac nije! A Šabac je, kada je reč o Prvom svetskom ratu, u istoriji zabeležen kao jedan od najznačajnijih svetskih gradova a ceo svet, od Amerike, Engleske, Francuske do Nemačke i Austrije, odao mu je i odaje mu najveća priznanja i to ne može da se izbriše. O Srpskom Verdenu, pre nekoliko godina, Austrijska nacionalna televizija, snimila je jedan dokumentarni film, koji je prikazivan širom sveta, povodom sto godina od Prvog svetskog rata. Vučićeva sramota je samo njegova i to lična stvar ali premijer jedne zemlje, ne sme u takvim trenutcima da iskazuje svoj animozitet i da pred milionima ljudi prećutkuje Šabac i da izbegava da izgovori njegovo ime. Pri potpisivanju ugovora sa Japanskom firmom „Jazaki“, što je najveća investicija u Srbiji u proteklih nekoliko godina i jedna od najvećih u proteklih dvadeset, umesto da je on to uradio sa japancima, na potpisivanje je poslao pomoćnika državnog sekretara! 24-tog januara, 2017. te godine, Vučić je trebao da položi kamen temeljac fabrike „Jazaki“ u Šapcu ali je na opšte iznenađenje i zgražavanje Japanaca odustao od svega toga. „Jazaki“ će fabriku napraviti u Šapcu, bez tog famoznog i simboličnog kamena temeljca, jer, eto Vučić mrzi i ne podnosi Šabac. Šabac je jedini grad u Srbiji koji je u političkom smislu rekao „NE“ Vučiću a to su stvari koje njegov mentalni sklop autoritarnog vođe, ne može da „svari“. Osveta Vučićeva i konsekvence su jasne i golim okom vidljive. Onemogućavanje transfera novca na relaciji Republika-lokalna samouprava, ima pre svega za cilj da oteža i onemogući rad lokalnog, gradskog rukovodstva. Dugovanja Republike Srbije prema Šapcu su enormna i rastu iz dana u dan. Milion eura, Republička vlada je dužna gradu za izgradnju bazena, koji je grad sam platio, iako u ugovoru drugačije stoji. Grad Šabac je taj bazen sam isplatio, da investitori i izvođači radova, prostim rečnikom rečeno, ne bi stradali. Republička vlada je dužna 3 miliona eura po osnovu stečaja „Zorke“ i brojni nezadovoljni radnici i danas pokušavaju bezuspešno, da naplate svoja dugovanja. Uništavanje Šabačke privrede kroz hapšenja, poturanja i podmetanja, samo su delići monstruozne premijerove zamisli, „kako i na koji način Šabac jednostavno ekonomski i kulturno razoriti. Prenebregavanje činjenice, da je u Šapcu izgubio lokalne izbore, pokazalo se, ne vodi ničemu, jer Šabac takav kakav jeste i dalje vrlo uspešno odoleva svim tim ekonomskim i političkim pritiscima iz Beograda. Nasilne promene vlasti u Šapcu nisu uspele, kako ni 2014-te godine u vreme velikih poplava, tako ni nedavno, kada je preko svojih emisara, brata Andreja, generala Šljivančanina i raznih smutljivaca sa Uba i Rume, pokušao da novcima i to velikim, podmiti odbornike vladajuće gradske koalicije, da pređu na njegovu i SNS stranu. Shvata Vučić da je Šabac za njega, završena politička priča i to velikim porazom na svim frontovima. Šabac je odoleo Vučiću i pokazao celokupnoj domaćoj i svetskoj javnosti, da je to ipak moguće. Vučić, umesto da cenii poštuje demokratske principe, izražene voljom naroda, on sve više i dublje srlja u sopstvenu političku propast, koja će se, naravno, reflektovati kroz njegov veliki pad i odlazak sa političke scene. Šabac je samo mali pokazatelj svima, da je to moguće a to je i Vučiću jasno.
HANIBAL KOVAČ
