U pravoslavnoj bogoslovskoj viziji (teoriji), crkva je zajednica ljubavi, prostor slobode u Hristu, telo čija je glava sam Spasitelj. U praksi, ona je, takođe, i skup različitih ličnosti sa svojim grehovima, ranama, strahovima, nerazrešenim unutrašnjim konfliktima, ambivalentnim odnosom prema vlasti, autoritetu i bliskosti. Tamo gde se očekuje više svetosti, tamo ljudska slabost, izgleda, mnogo lakše dobija formu skrivene drame (grčke tragedije).
Jedan od najmoćnijih modela (alata) za analizu ovakve skrivene drame, koji ćemo iskoristiti za ovu analizu, jeste Karpmanov dramski trougao, koji identifikuje nesvesnu rotaciju tri uloge u destruktivnim odnosima: Žrtve, Progonitelja i Spasioca. Unutar crkvene zajednice, ove uloge se ne javljaju u otvorenoj, karikaturalnoj formi, već kao duboko internalizovani modeli ponašanja, često maskirani duhovnim jezikom, pobožnošću ili asketskim stilom.
I Žrtva
Žrtva u crkvenom okruženju ne mora biti ona koja stvarno strada, već ona koja percipira sebe kao zanemarenu, nedovoljno duhovnu, nedovoljno priznatu, nemoćnu da utiče. Ova uloga često prelazi u egzistencijalnu pozu: biti stalno „mali“, „poslednji“, „nedostojan“.
Žrtva u ovom kontekstu ne teži za promenom stanja, već za priznanjem svoje patnje. Njeno stradanje postaje sredstvo odnosa, valuta emocionalne privilegije. Ona nije aktivni član zajednice već pasivni primalac brige, iako to često prerušava u poniznost. Iza te „smirenosti“ često stoji duboka agresija, koja ne ume da se artikuliše i zato pronalazi Spasioca ili stvara Progonitelja.
Ovde ćemo navesti nekoliko primera. Recimo, vernica koja godinama dolazi u hram, ali nikada ne učestvuje u životu zajednice; stalno ponavlja da je „nedostojna“. Ili, na primer, monah koji živi u stanju permanentnog stradanja, ali odbacuje svaku promenu ili savet, jer bi gubitkom patnje izgubio i svoj identitet.
II Progonitelj
Progonitelj unutar crkve često nastupa kao čuvar poretka, revnitelj istine, začetnik „borbe za veru“, ali sa elementima emocionalne krutosti, zahteva za kontrolom i potrebe da se drugi „postave na svoje mesto“. On ne deluje nužno iz zlobe, već iz psihološke potrebe da eliminiše haos koji oseća u sebi.
Progonitelji su često ljudi koji imaju visok stepen autonomije u strukturi, formalne ili neformalne moći. Oni ne moraju nužno biti sveštenoslužitelji. Mogu biti dugogodišnji vernici, članovi crkvenih horova, monasi sa ugledom. Njihov pristup nije pastirski, već normativan: „tako treba“, „takav je kanon“, „tako je sveti otac taj i taj rekao“.
Šta je u osnovi njihove uloge? Često je to neposredan strah od gubitka kontrole, od relativizacije istine, od pojave slobode koju ne mogu da kanališu. Oni vide u drugom pre svega pogrešku koju treba korigovati, a ne čoveka kojeg treba voleti.
Primeri za ovo su, recimo, iskusniji parohijanin koji stalno kritikuje mlađe: „Kako se to oblačiš za hram? Šta ti je to u rukama?“ Ili, recimo, monah koji strogo deli ljude na one „koji imaju duhovnika“ i „one koji su bez duhovnika“, određujući time vrednost neke ličnosti po strukturi duhovne discipline.
III. Spasilac
Najteža uloga za prepoznavanje je uloga Spasioca, jer deluje kao najblagorodnija: pomoć, briga, savet, duhovno vođstvo. Ali često, iza toga se ne nalazi zreo/zdrav odnos prema bližnjem, već potreba da se bude neophodan, da se drugi kontroliše na emocionalno suptilan način.
Spasilac ne pomaže drugome da postane samostalan, već ga vezuje za sebe kroz navodnu ljubav, prijateljstvo, duhovno vođstvo. On ne pušta drugog da ode, da odraste, da se udalji. Pomoć postaje oblik kontrole: „Ne možeš sam, treba ti neko da te vodi.“
U suštini, Spasilac projektuje svoju potrebu za vrednošću u drugog, iako to deluje kao altruizam. Njegova dobrota je zavisna. Njegova pomoć nije bezuslovna. Ona očekuje rezultat, poštovanje, zahvalnost.
Primeri koje možemo da navedemo za ovo su, recimo, katiheta (veroučitelj) koji mlade vernike neprestano „usmerava“, ne dopuštajući im da samostalno misle ili rastu. Ili vernica koja „preuzima“ novu u zajednici, organizuje joj svaki korak, ali se oseća izdanom ako je ova odbije.
IV Rotacija uloga
Najdestruktivniji element dramskog trougla nije jednostavna uloga (bilo koja) sama po sebi, već fluidnost između njih. Osoba koja počinje kao Spasilac može se, kada joj pomoć bude odbijena, osetiti odbačenom i promeniti se u Žrtvu: „Toliko sam dala, a ništa ne vredi“. Ta ista osoba zatim može preći u Progonitelja: „Ne zaslužuješ više moje vreme“.
Ako mislite da su ovakve rotacije izuzetak, grešite. One su pravilo u zajednicama u kojima ne postoji svest o emocionalnim ulogama, i gde se duhovni jezik koristi kao pokriće za psihološke igre. Ciklus održavaju i druge strukture: ćutanje, pasivnost, tabu na kritiku, prekomerna formalizacija odnosa, itd.
V Struktura drame kao skrivena hijerarhija
U dramskom trouglu ne postoji pravi odnos. Naročito ne lični (ličnosni) odnos. Postoji samo pozicija. Članovi zajednice ne komuniciraju kao ličnosti, nego kao uloge. A taj odnos je uvek hijerarhijski, makar i nevidljivo: neko je uvek dole (Žrtva), neko gore (Progonitelj), neko između (Spasilac).
To stvara paracrkvenu strukturu, odnosno emocionalnu hijerarhiju zavisnosti, u kojoj nije bitna istina, već stabilnost odnosa. Svako „iskakanje“ iz šablona (samostalno mišljenje, kritika, distanca) doživljava se kao opasnost, a ne kao mogućnost duhovnog (ili nekog drugog) rasta, odnosno razvoja.
VI Paradoks: što više vere, to dublja drama (tragedija)?
Paradoksalno, crkvene zajednice koje naglašavaju disciplinu, poslušnost i pobožnost, neretko stvaraju i uslove za najsuptilnije dramske rotacije. Tamo gde se emocija ne sme direktno pokazati, ona izbija kroz uloge. Tamo gde se konflikt izbegava, on se pretvara u dramu. Tamo gde se individualnost poništava u ime zajednice, pojavljuje se emocionalna manipulacija maskirana vrlinom.
Završna napomena: svetost kao prostor psihološke drame
Unutrašnji život crkvenih zajednica često ostaje neispitan upravo zato što deluje kao sveti prostor, zaštićen od „psihologiziranja“.
Ali čovek koji ulazi u hram ne ostavlja svoje nesvesno ispred vrata. On ga unosi sa sobom i ono nastavlja da deluje, često tiše, ali podjednako uporno.
Karpmanov dramski trougao nije samo model za opisivanje psiholoških igara. On je ogledalo straha od slobode, od lične odgovornosti, od istinske bliskosti. U okviru crkvene zajednice, on postaje neprimetan, jer se često prerušava u vrlinu. Ali tim je opasniji. Jer što je uloga bliža vrlini, to se teže razotkriva kao uloga.
Crkva, kao sabranje ljudi, ne postaje manje sveta ako prizna/prepozna svoje ljudske tragedije. Naprotiv. Tek tada dobija mogućnost da svetost ne bude ideologija, nego stvarnost. Ali da bi se to dogodilo, potrebno je, za početak, gledati (biti svestan). I ne odvraćati pogled. Ma koliko se to što vidimo slagalo ili ne slagalo sa našim referentnim okvirom.
Jovica Radović
