– Zrnca jednog eseja –
„Pred prolaznom lepotom, jedino jemstvo pruža unutarnja lepota koja ne umire…“
(Umberto Eko, Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka)
„Heroji su ginuli ne žaleći svoje živote“. „Izuzetak potvrđuje pravilo“. „Od viška ne boli glava“. „Suprotnosti se privlače“. Zaustavimo se na ovoj omanjoj grupi nasumično odabranih, naoko nepovezanih iskaza, bezmalo „opštih mesta“. Da li su oni tačni, da li je baš tako kako se (u) njima tvrdi? Možda su tô tek površne, samo na izgled kratko sročene „mudrosti“, skup lepo sažetih životnih iskustava, nesumnjivih višekratno ponovljenih izreka – ili su posredi privlačne a zavaravajuće floskule, čak zablude? Razmotrimo ih ukratko, pokušavajući da razotkrijemo njihovu po(r)uku, da ukažemo na njihovu sistemsku grešku (ako je uopšte ima).
Tako, prva od navedenih rečenica sadrži nesumnjivu protivurečnost. Jer, heroj je, protivno narečenom, baš onaj koji duboko žali sopstveni život, najvišu ličnu vrednost, stavljajući je, i pored toga, na žrtveni oltar zarad nečeg šireg, dubljeg, dugoročnijeg, za njega ipak važnijeg interesa; recimo zaštite dece, odnosno porodice, zbog voljene žene/muškarca, na polzu naroda kojem pripada, slobode, demokratije, pravde…
O piscu:
Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, aktivni redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Osim naučnih i stručnih radova, oglašava se neretko u štampi i na književnim i drugim portalima u zemlji i inostranstvu kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne i filozofske teme – pričama, esejima, stihovima i aforizmima. Objavio je četiti zbirke novinskih kolumni: Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno i Kafansko pravo i ostalo (s Natašom Petrović Tomić). Takođe, ima i svesku priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav (Glosarium, Beograd 2021), knjigu priča Emotivna preslišavanja (Dosije studio, Beograd 2022, recenzenti univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i novinar Dragoljub Draža Petrović) i zbirku priča i eseja Trnje u snovima (Dosije studio, Beograd 2022, recenzent profesor Mihajlo Pantić). U trobroju književnog časopsa Sent (61–63/2022) objavljen mu je esej „Ogledalo“. Dobitnik je nagrade „Dragiša Kašiković“ (2022) za književne i publicističke tekstove. U 2023. godini objavljene su dve njegove knjige poezije: Komadići života i Nebo u nama (obe je izdao Dosije studio, a recenzent prve bio je književnik Enes Halilović). Pesma „Novi svet“ uvrštena je, povodom raspisanog konkursa, u dvojezičnu knjigu-spomenicu SRMA za Acu Šopova (Beograd, 2023). U novembru 2023. godine objavljen je njegov roman Presek, uzvodno – listovi autobiografije, knjiga prva (Dosije studio, recenzent univerzitetski profesor, književni kritičar i književnik dr Mihajlo Pantić). U proleće 2023. godine objavio je treću zbirku poezije – Čežnja za emocijom (Dosije studio, recenzent književnik Enes Halilović). Njegova novela Suve kapi, prvi deo (Dosije studio) objavljena je u proleće 2024, a drugi deo iste novele (izdavač, Dosije) – u jesen iste (ove) godine. Njegove pesme „Jezik ljubavi“ i „Neljubavna“, objavljene su u Časopisu za poeziju, Udruženje pesnika Srbije, Kruševac, jun 2024 (str. 95).
Živi i stvara u Beogradu.
Drugo – izuzetak nikada ne potvrđuje određeno pravo već je, po logici stvari, njegova čista, suštinska negacija! On je, kao takav, dokaz da predmetno pravilo nije apsolutno, bespogovorno. I ništa više. Otuda i latinska, pravnička izreka da „izuzetke treba usko tumačiti“: excepiones non sunt extendendae“! A ako broj izuzetaka vremenom relativno naraste, čak i premaši dotadašnje pravilo – njihove se uloge zamenjuju tako da raniji izuzetak postaje pravilo.
Nadalje – i od viška itekako može da boli glava, kako bukvalno, tako i metaforično (što, recipročno, vredi i za manjak nečega). Bilo da je, primerice, u pitanju piće i hrana, ulje u motoru, krvni pritisak, holesterol, nagomilana voda u plućima, uzeta prekomerna doza nekog leka, i slično. (I paralelizam istoznačenjskih reči u jednoj rečenici može da zbuni, osim ako nije posredi potenciranje, podvlačenje, dodatno akcentovanje određenog smisla – „da se bolje podrazumeva“.)
Čini mi se da je osetno dubioznije pitanje da li se suprotnosti privlače ili pak odbijaju. Pritom, ostavljam po strani ne samo magnetna polja, strujno kolo i slične tehničke kopče, nego i spoj muškog i ženskog pola. U datom kontekstu imam u vidu suprotnost ličnosti, njihovih karaktera, temperamenata, pa i nivoa vaspitanja i obrazovanja, različitih poslova/zanimanja, sklonosti, hobija, interesovanja (ne i imovnog stanja!). Između umnogome različitih osoba nije zanemarljiva radoznalost, motiv, čar upoznavanja onih drugih, drugačijih, nepoznatih. Da se prošire vidici. Katkad je svrha približavanja suprotnosti (i) da bi se od razdvojenih delova stvorilo nešto celo, celovito. Uzgred, mnogo je filozofskih reči (još od Heraklita, pa kasnije u više varijanti) napisano i izgovoreno o dijalektici, o „jedinstvu suprotnosti“. No, sumnjam u tû i takvu simbiozu, posebno na duže staze. Ne u sâmom, jednom čoveku, već između ljudi. Pre će biti da je ona, ta hipotetička povezanost površna i privremena. Često se događa da se dvoje, dve, odnosno dvojica, sretnu, započnu partnersku ili prijateljsku vezu, i posle izvesnog vremena – raziđu se. (Razume se, nešto sasvim drugo su brojni lukrativni, odnosno zavisnički /bolesni i sl./ odnosi supstancijalno nespojivih lica.) Znatno mi je bliži i zdraviji stav da valja stremiti da se u sebi sličnoj osobi trajnije potvrdiš – i ona u tebi! – kao i da se uz njenu pomoć možda i identitetski pronađeš, dopreš i do dna i do visina, i svojih i onoga drugog: „Similis simili gaudet“! Pa i da se ti, kompatibilni profili tako svekoliko unaprede. Da se kao ljudsko biće najzad ostvariš, u toj drugoj osobi ali i u sebi sâmom. Pristajem uz misao „da je sreća u ponavljanju“ – na kratko „odlutah“ ka Šopenhaueru i Ničeu. Ali ni takozvano ponavljanje nikada nije potpuno podudarno, identično – ne predstavlja dosadu. Menjaju se okolnosti, vreme protiče, preobražavamo se i mi sâmi, kao i naša personalna i druga okolina. Zar nije moralno korisnije, dublje i ljudskije, proživeti bar deo sopstvenog veka sa nekim ko će i sopstvo i tebe suštinski shvatiti i prigrliti na temelju istinske srodnosti ličnosti – spram iskonstruisane „komunikacije“ na nepremostivoj psihološkoj razdaljini, na distanci otuđenosti!? Rečju, autentična bliskost ljudi ima neuporedivo veće pobedničke šanse za radost, za sreću uz otvorena međusobna preispitivanja, pa i iskrena dopunjavanja, uz obostrani napor da budemo bolji, i svako za sebe a i zajedno. Ne, nije ključno da li je pitanju isti ili suprotan pol/rod dvoje ljudi: reč je simultanom hodu, ruku pod ruku u istom smeru, o uzajamnom razumevanju istovrsnih potreba polazeći od sebe ali se ne zadržavajući samo na sebi, na introspekciji. Nazovimo, uslovno, takav solidaristički humani savez – „sebičnost u dvoje“.
Zoran R. Tomić
