Zapisi iz pomračene zemlje
O listama čekanja za preglede, snimanja, operacije, mnogo je pričano a za objašnjenje situacije oglašavao se i predsednik države lično. To što liste čekanja predstavljaju način kojim se obezbeđuje pravičnost pri pružanju zdravstvenih usluga ne znači mnogo osobama koje na neku zdravstvenu uslugu čekaju i po desetak meseci, pa i više, a naročito u situacijama u kojima bolesne osobe imaju bolove i nije im baš lako.
Aleksa Vilotić iz pocerskog sela Bojić već duži vremenski period ima zdravstvenih problema ali se suočavao i sa velikom bahatošću i nemarom lekara što je dodatno pogoršavalo njegovo zdravstveno stanje. Veliki bolovi u donjem delu trbuha, u predelu postoperativnog reza, godinama ga sprečavaju da radi i živi normalno. Obraćao se svima koje su mu preporučivali ali pomoći nije bilo.
U januaru ove godine bolovi su postali nepodnošljivi pa se, po ko zna koji put, obratio lekaru koji je konstatovao da je potrebno uraditi EHo mekih tkiva desne preponske regije i naložio mu da se, potom, javi na kontrolu.
Ali, avaj, snimanje je zakazano tek za 20. novembar u 11 časova. Nemajući kud Aleksa Vilotić se pomirio sa tom činjenicom i počeo da čeka. Ali bolovi nisu. Čak, štaviše, počeli su i da se povećavaju. Međutim, svaki put kad su bolovi postajali neizdrživi ponovo i ponovo je odlazio da traži pomoć od lekara ali je uvek dobijao odgovor da mora da donese traženi snimak, I, tako, se on svo ovo vreme vrti u krug.
Novembar je daleko a ni „gavez gel“, koji mu je preporučen da upotrebljava lokalno, ne pomaže.
I šta sad? Ništa! Ćuti i trpi pa ko preživi, preživeo je. To je realna slika zdravstva u Srbiji. Mada ima i ona druga o kojoj pišu prorežimski mediji i o kojoj govore visoki državni funkcioneri vladajuće parije. Ali to je neka druga, tuđa, zemlja!?
Ivan Kovačević
