Saopšenje: Resorni odbor za obrazovanje, Srbija Centra
Tog jutra, sada već pre dve godine, spremao sam se za odlazak u školu, na posao. Kada me prestravila vest koja se čula sa televizora u dnevnoj sobi. Da je učenik osnovne škole Vladislav Ribnikar pucao u školi i da ima više žrtava, mrtvih i ranjenih. Pominjali su se brojevi 8, 9… Dok sam stigao na posao stigla je i prva, zvanična potvrda – 8 mrtvih. Još uvek nisam verovao da je tako nešto moguće, ipak je učenik taj koji je pucao, učenik osnovne škole. Nadao sam se da je neka greška, pa nemoguće je da golobrado dete tako barata oružjem, kakvo god da je oružje u pitanju. Zašto nisu pobegli kad su čuli prve pucnje? Šta se to dogodilo?
U danima koju su sledili dobijali smo sve informacije koje su dovele do sklapanja mozaika kako je sve to bilo moguće. Otac je sina vodio u streljanu. Tamo je dobijao i dodatne lekcije pucanja. Roditelji razvedeni. Majka naučni radnik, sumnjive emocionalne inteligencije. Dete pod stalnim pritiskom uspeha. Usamljenik. Na netu je pretraživao sumnjive sadržaje koji su najavljivali moguće tragične događaje. Pravio listu drugara za odstrel. Tražio premeštanje iz razreda u kojem je proveo godine. Sve je vodilo ka tome što se na kraju i dogodilo. Kao da je u pitanju „Hronika najavljene smrti“ G.G. Markesa, a ne život. Život, koji piše romane i prevazilazi sve romane.
Da li je bilo moguće sprečiti ovu tragediju? Ko je zakazao u našoj društvenoj zajednici, široj društvenoj zajednici, ako porodicu uzmemo kao osnovnu ćeliju? Za porodicu je jasno, nešto od pretpostavki je potvrđeno i u prvostepenom sudskom procesu. Škola? Da li su razredene starešine, pedagozi i psiholozi uradili svoj posao? Nastavnici koji su svojom prisebnošću toga dana spasavali učenike, nastavnica Tatjana, spremna da žrtvuje svoj život za prisutnu decu? Školski drugovi i drugarice, da li su oni mogli biti okidač za takvu akciju mladog monstruma? Koji nekoliko sati posle zločina, u sred ispitivanja kaže – „gladan sam, dajte mi nešto da pojedem“. Koji nekoliko dana posle hapšenja bezdušno pita – „kada ćete me pustiti“, jer zna zakon. I nema savest, koja je jedini indikator da je duša još živa. Ili kao da je vrhovni demon lično, sam đavo.
Izgleda da škola, neposredno okruženje, prva šira društvena zajednica ne može biti saučesnik u zločinu. Uvek je moglo više i posle bitke svi su generali pametni, pa se mogu naći greške i tu. Ali niko nije ni sanjao da je tako nešto moguće, takva surova odmazda – za šta? Možda se u njegovim međuljudskim, dečijim međuljudskim odnosima, mogla desiti neka iskra koja bi potpalila tu ledenu vatru potrebnu za zločinački takav pohod. Ali ono što smo do sada saznali iz škole, mnogi su se oko njega trudili da ga privuku u zajednicu, da ga učine njenim članom, ravnopravnim i prihvaćenim. Ali to njemu nije bilo dovoljno, ni za šta. Ni da ne povuče obarač gledajući u njihova lica u svom zločinačkom pohodu.
Hajdemo do šire društvene zajednice, društva u kojem živimo. Ako se vratimo više decenija unazad, kada je čovek bio najveće društveno bogatsvo, često smo dobijali vesti sa takozvanog „zapada“, Amerike i uglavno anglo-saksonskih zemalja o takvim bezumnim zločinima, upadima u škole naoružanih mladih ljudi željnih nekakve osvete. Sa velikim brojem žrtava, kao da je takmičenje za nekakav crni rekord u pitanju.
Izgleda da je ta strana „zapada“ kod nas, već nekoliko decenija, u punom jeku. Pojačana efektima prve faze kapitalizma, surove borbe za profit po leđima običnih radnika. Prepoznavanje pojma „interes“ kao „cilja koji opravdava sredstvo“ i razrešava nas bilo kakvih moralnih dilema. Pojačano današnjim sumanutim tehnološkim razvojem koji od sveta zaista pravi globalno selo. U stvari – globalni metoropolis, kao što je recimo Njujork, sa svim tim smradom na ulicama i najezdom pacova u podrumima i kanalizacionim cevima. Kakav je to svet govori nam i činjenica da su našeg maloletnog masovnog ubicu već tražile strane obaveštajne službe. Da im odrađuje prljave poslove u godinama i decenijama koje dolaze, jer – „cilj opravdava sredstvo“.
Naši političari, bar ovi koji su na vlasti (jer su medijski vidljiviji), su napredovanjem u smeru „cilj opravdava sredstvo“, dobar primer dokle čovek može da stigne u svojoj glavi, nezadrživo napredujući u ka sopstvenom paklu, sa svim demonima opisanim u jednom drugom Fjodorovom romanu – Zli dusi (Bijesovi, moglo se prevesti i kao Demoni). Jedna od likova – demona u tom romanu kaže: „Ako bi za osvajanje istine bilo potrebno žrtvovati milion i po ljudi, zar ne bi bilo opravdano žrtvovati ih za sreću sto pedeset miliona?“.
Nedavno je jedan takav demon progovori kroz usta tadašnjeg premijera. Otvarajući novi infrastrukturni projekat, dok se ni kosti žrtava nastrešnice u Novom Sadu još nisu ni ohladile, egzaltirano je izjavio da „Srbija ne može da se zaustavi ni zbog 15, ni zbog 155, ni zbog hiljadu 155 žrtava.“
Neki drugi demoni stalno progovaraju kroz usta jednog još višeg zvaničnika naše zemlje. Podržavaju gaženje automobilima studenata koji blokiraju ulice, pucaju iz zvučnog topa na mirno okupljene građane dok je u toku 16 minuta ćutanja, upadaju na intenzivnu negu u Kliničku centru, podržavaju seckanje nožem uglednih profesora – dekana fakulteta…
Neki demoni, opet, najavljuju sledeći nivo bezdušnosti – država je vlasnik naše dece? Država, koja nije čak ni nosilac suvereniteta, jer je to po Ustavu i zakonu (i po zdravom razumu) može biti i jeste samo i jedino narod.
Spisak ovakvih, „demonskih“ objava je dugačak još iz vremena pre tragedije u Ribnikaru.
Šta možemo uraditi da se ovako nešto ne ponovi? Nešto što se na nekom drugom nivou već ponovilo, manje od dva dana kasnije je pomahnitali ubica, kao da je angažovan od neke druge „više sile“, koji je na svom ubilačkom pohodu kod Mladenovca sistematski pucao automatskim oružjem usmrtivši 8, i ranivši još 14 osoba, uglavnom mladih ljudi koji su tek počinjali samostalno da žive. Koliko još tragedija je potrebno da bi najniži deo našeg društva, oni koji su ogrezli u vlasti (opet F. M. Dostojevski: „čovek da bi uzeo vlast – mora da se sagne“), shvatio da mora da se menja ili da bude promenjen?
Šta možemo pojedinačno? Svako za sebe, promenimo se na bolje, budimo bolji prema svojim bližnjim u porodici, na poslu, na ulici. Imajmo empatije, imajmo srca. Ako smo svi pomalo bolji, biće bolji i oni, koji su po definiciji gori od nas, koji su se možda spustili ispod nivoa uspravnog (i ispravnog) čoveka.
Šta možemo kao narod, kao nosioci suvereniteta? Birajmo bolje predstavnike u vlasti, pre svega bolje ljude. Izborimo se za takve izbore. Jer predstavnici u vlasti utiču i na atmosferu u društvu, radeći to i svesno i nesvesno. A često i nesavesno.
A da je bilo savesti u svakom našem detetu, ne bi bilo ni ovog teksta, danas.
Uradimo to sada, jer, svi smo smrtni i umrećemo jednoga dana, svako se za sebe nada – što kasnije. Iza nas će možda ostati naša deca i doći će neki novi klinci. A deca iz Ribnikara koja su otišla pre vremena, sačekivaće nas u horu anđela, jer su već tamo gde mnogi od nas neće uspeti da stignu.
Uradimo to, ako ni zbog čeg drugog, zbog Ane, Sofije, Mare, Andrije, Bojane, Angeline, Eme, Katarine, Adriane i Dragana. Zbog ostalih učenika Ribnikara, svedoka jednog užasa. Zbog čitave jedne generacije mladih ljudi čije odrastanje će biti obeleženo ovom tragedijom.
Učinimo to, popravljajmo se dok još možemo, budimo bolji, jer – „svi smo krivi za sve“, hteli to sebi da priznamo ili ne.
