Sve nas je više onih koji formalno ili neformalno pripadamo udruženju koje bi se sasvim opravdano tako moglo nazvati. Svoju mrtvu nezainteresovanost pravdamo na bezbroj načina. Generalno gledajući, nezainteresovanost se ne može ni kritikovati, a ni hvaliti. Ima li tu ipak neke granica? Postoji li trenutak, ili granica, kada ovakva izjava može, pa i mora dobiti ocenu?
Naravno i neizbežno, prethodi informacija o temi i akterima prisutne nezainteresovanosti.
Pogađate, svi smo već premoreni i počinjemo da se branimo, postajemo ili agresivni ili nezainteresovani za sve što nam se dešava, globalno nazvanim politika.
O tome svoje mišljenje, po pitanju ovoga i danas veoma aktuelnog oblika nezainteresovanosti, iznosi starogrčki mislilac i besednik Platon (427. pne. – 347.pne.):
“Kazna za nezainteresovanost u politiku je to što će nad tobom vladati neko ko je gori od tebe.”
Izgleda mi da se hiljadama godina ništa ne menja.
Nakon dva milenijuma, odgovorio mu je Džordž Bernard Šo (1856. – 1950.), čovek pronicljivog i smelog duha, ironični Irac koga karakteriše iskrena ubeđenost u ispravnost svih svojih stavova:
“Demokratija je proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što zaslužujemo.”
Ova dva stava opredmećeno ukazuju na to ko je u manjini, a ko u većini u jednom društvu.
Trenutno nepovoljno po grupaciju kojoj pripadam.
Tu je i stav Džordža Žan Nejtana (1882. – 1958.), američkog dramskog kritičara:
“Loši političari bivaju izabrani zahvaljujući dobrim građanima koji ne izlaze na izbore.”
Ovo, dobrim, lično bih stavio pod znake navoda. Previše mi je tih “dobrih”, kojih nema ni na izborima, ni na građanskim protestima, niti bilo gde gde se treba personalizovati, koji baš tada zalivaju cveće, orezuju voće, bave se nečim samo svojim, trećim. Ne znam da li je slično mislio i autor navedene procene.
Želeo bih da jeste, i uvek bih voleo da znam sa kim razgovaram, što sigurno nije neko ko se večito, vešto i mudro ne izjašnjava, živeći u nekom svom, nedodirljivom svetu.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
