Dragi moji,
dovoljno sam iskusan da mogu da razumem sve ove zahteve koje su studenti ispostavili vlastima u našoj državi. Ali, kako je više nego jasno, da je cela zemlja spala na volju jednog čoveka, i kako sve to traje predugo, skoro 5 meseci, meni se nameće jedno logično pitanje: ima li dalje smisla insistirati na tim studentskim zahtevima, za koje se jasno vidi, da ih predsednik Srbije neće ispuniti… Čemu onda svi ti zahtevi i beskonačno istrajavanje na njima…? Smatram da su se stekli uslovi da studentski protest, koji je postao zapravo pobuna prosvete, nastavnika, profesora, učenika i studenata, ali i ogromnog broja građana, postavi samo jedan zahtev, da Aleksandar Vučić podnese ostavku, da Zagorka Dolovac napusti svoju funkciju, Ivica Dačić ode malo na odmor…
Srbija je dovoljno napaljena, i ona koja je uz studente, i ona koja je uz Napredni deo i predsednika države, pa je daljim produžetkom ovakvih, za sada prigušenih sukoba, jer na sreću, niko nije izgubio život, svakog dana rizik sve veći. Imam utisak, teško da me vara, da bi sukob ove dve grupe, išao u korist vlastodršcima, koji ipak raspolažu sa svom mogućom silom prinude… Nadajmo se i molimo Bogu, da do velikih sukoba, ne dođe, jer svaka razbijena glava, polomljena vilica, nos, slomljena ruka ili noga, isečena ruka, predstavljaju visoku cenu. Vlast je najodgovornija za sve u društvu i ne bi smelo da se dogodi da bilo šta slično eskalira u krupne sukobe sa fatalnim ishodima…
I mi ovde, u našem gradu, imamo komplikovanu situaciju. Opozicija ne ulazi u gradsku Skupštinu, bojkotuje je, jer vodi sporove oko regularnosti, čitaj krađe na izborima… Traju postupci pred Ustavnim sudom i policijom, tužilaštvima… To vlast koristi, i kako je to bilo pre neki dan, izglasava šta hoće, ponešto i iz čistog inata i zloupotrebom moći koju većina daje… Legitimno je da opozicija bojkotuje sednice Skupštine, ali će i takva odluka jednog dana biti na oceni građana… Na nekim skorim izborima… I ne, ne mislim da je Šabac pre neki dan umro… Živećemo mi i dalje, a svako neka nosi svoj krst…
I tako, dok ovaj svojevrsni bunt traje, Srpska pravoslavna crkva je zaćutala. Patrijarh srpski se ne oglašava, a i ono što objave, sporadično, bolje je da nisu, pa se i tu postavlja pitanje koje muči svakog građanina Srbije, koji voli svoju zemlju i svoj narod, svoju državu… kome služi takva Crkva i takav Patrijarh…? Jer mladost nosi ulicama srpske barjake, ali i naše krstove i svece.
Evropske institucije, one koje tobože brinu brigu o tome da se Srbija razvija po modelima Evropske unije, ne bi li jednog imaginarnog dana, postala njen deo, takođe ćute… A svaki misleći čovek vidi da ta Evropska unija gleda, samo i jedino svoj interes. Da Srbiji proda svoje borbene avione, svoju tehnologiju za atomske ili nuklearne centrale, da nas pretvori u ogroman rudnik litijuma, bora, antimona i ko zna čega sve ne, a što je potreba moćnih industrijskih zemalja koje vode Evropsku uniju.
Zato, srpski narode, ma za koga da si, moraš se ovog puta uzdati samo u sebe i svoju mudrost i veštinu, kada je već nema u onim institucijama koje bi morale da štite Srbiju i Srbe, svakog građanina i njegovu imovinu… jer na to su položili zakletvu… Ko se još seća teksta zakletve…?
Sve Vas volim i pozdravljam
