Jedno od najčešćih mesta u javnim nastupima političara u Srbiji je pozivanje na institucije – te institucije rade svoj posao, te institucije ne rade, te institucije su sramota. Istim tim rečima u različitim trenucima služe se i vlast i opozicija. No, šta znači, zapravo, „da institucije rade“? I šta znači kada nam predsednik države kaže da je „sramota što tužilac nije tražio pritvor“? A malo pre toga je rekao „imaćemo snage da se odbranimo“.
U teoriji, institucije u demokratskom društvu funkcionišu kao mehanizmi koji štite građane od samovolje vlasti, obezbeđuju sprovođenje zakona i čuvaju društveni poredak. One bi trebalo da budu nezavisne, predvidive i efikasne — da rade svoj posao bez obzira na to ko je na vlasti i šta ta vlast želi u tom trenutku, jer samo tako zakon važi jednako za sve, a ne postaje alat moćnika.
U Srbiji, međutim, svedoci smo drugačije slike. Institucije deluju selektivno, u zavisnosti od političkog konteksta. Kada vlastima odgovara, policija reaguje momentalno, tužilaštvo podiže optužnice u rekordnim rokovima, a sudovi donose presude. Kada vlastima ne odgovara – sve stane. Predmeti se zaborave u fiokama, istrage traju godinama, a političari se zgražavaju nad „neradom“ onih kojima su sami postavili kadrove.
Ova kontradiktornost postaje najočiglednija u trenucima kada predsednik lično preuzima ulogu sudije, tužioca i policajca. Jedan dan slušamo o tome kako je država jaka, kako će „sve biti procesuirano“, kako „nema zaštićenih“. Već sutradan isti taj predsednik javno proziva tužioce, žali se da su „zaboravili da traže pritvor“ i obećava da će se lično pobrinuti da pravda bude zadovoljena.
Takvo ponašanje nije samo politički marketing, već i priznanje da institucije u suštini ne funkcionišu. Jer ako tužilaštvo, policija i sudovi ne mogu da rade svoj posao bez pritiska sa vrha, onda to znači da institucija nema — postoji samo mehanizam vlasti, koji se uključuje i isključuje po potrebi.
Problem je što se u takvom sistemu građanin gubi. On ne zna da li će biti zaštićen ako mu se desi nešto loše. Ne zna da li zakon važi jednako za sve ili zavisi od toga ko je u pitanju. A kada građani izgube poverenje u institucije, onda prestaju da veruju i u državu.
Zato je pitanje – da li sistem funkcioniše? Formalno, da. Imamo institucije, imamo zakone, imamo procedure. Ali suštinski, sistem funkcioniše samo kada i kako vlast odluči. Za običnog čoveka, to znači da je pred zakonom ili potpuno sam ili izložen nečijem hiry.
Sve dok ne stvorimo društvo u kojem institucije rade po pravilima, a ne po narudžbini – ovo će biti zemlja u kojoj sistem radi, ali ne za nas.
PS
Ali moramo priznati – radi savršeno za one koji ga drže na kratkom povocu. Dok god je tako, svako može biti siguran u jedno: pravda stiže samo kad vlast proceni da je vreme za predstavu.
Jovica Radović
