Dok se u učionicama gradi budućnost, sistem ruši njene temelje. Poruka je jasna: ćuti, trpi i gledaj u zemlju. Ko podigne glavu, dobija udar – ne rečima, već praznim novčanikom. Smanjenje plata nije tek računovodstvena stavka, već disciplinska mera, alat za ućutkivanje, poruka upakovana u bankovni izvod: nećeš gladovati, ali nećeš ni imati snage da nastaviš da se buniš.
Ovo nije incident, već šraf u mehanizmu koji ne trpi pitanja. Nije bitno šta se predaje u učionicama, bitno je da predavač bude poslušan. Nije problem što su uslovi rada ponižavajući, problem je što je neko odlučio da kaže – dosta. Jer sistem nije dizajniran da nagradi trud, već da uguši svaki otpor. Ko ćuti, prolazi. Ko pita, gubi.
Svaki dinar oduzet od plate je cigla u zidu između znanja i budućnosti. Dok se učionice hlade, sistem greje svoje fotelje. Dok se nastavnici pitaju kako će preživeti, mehanizam kažnjavanja radi bez zastoja – hladno, precizno, bez imalo stida.
Ali ovo nije samo udar na prosvetne radnike – ovo je napad na ideju da znanje može nešto da promeni. Ako se ovaj model nastavi, škole neće biti prazne samo zato što u njima nema nastavnika, već zato što u društvu više neće biti vere u obrazovanje. Ako pristanemo na to da je učionica mesto disciplinovanja nastavnika, uskoro će biti i mesto disciplinovanja dece.
Ko sada okrene glavu, sutra će stajati pred ruševinama društva u kome je znanje izgubilo bitku.
Jovica Radović
