GLINENI GOLUBOVI
O problemima koje novinari i mediji imaju u Srbiji govori Milorad Savić, poverenik ispred Srbija Centra u Aranđelovcu, rođen 17.02.1984. godine u Šapcu, a koji, trenutno, živi u Aranđelovcu.
Po profesiji je profesor klavira.
Od 2012. godine pa do danas, Srpska napredna stranka je uspela sve da degradira, a najveću štetu u tome pretrpela je novinarska profesija. Od novaca svih građana Srbije, kupovali su medije, one koje su mogli da kupe, delili su nacionalne frekvencije onim medijima koji su naklonjeni vladajućoj garnituri, promovisali su njihove “nezavisne“ novinare, a sve to sa jednim ciljem – da ubede građane Srbije kako žive u, kako oni to kažu, “Zlatnom dobu“ i da je Srbija nekakav “Ekonomski tigar“.
Građani naviknuti da uz prvu jutarnju kafu prelistaju dnevnu štampu ili pak da odgledaju neku informativnu emisiju na nekoj od televizija, vrlo lako su upadali u zamku koju im je vlast kreirala, namećući im realnost kakvu ona želi, umesto realnosti kakva zaista jeste.
Vlast, vrlo svesna popularnosti koju imaju novinari u zemlji gde se novine kupuju zbog teksta, gde se od vikenda do vikenda čeka na autorsku tv emisiju u kojoj gostuju autoriteti iz raznih oblasti, učinila je sve što je u njenoj moći da ugasi i ono malo nezavisnih medija koji postoje, što joj na svu sreću nije uspelo.
Može se slobodno reći da je novinaraska profesija u Srbiji, definitivno profesija koja sa sobom nosi najveće rizike. Od novinara se u ovo današnje, moderno vreme, traži brza reakcija, tačna i proverena informacija, što je u ovo sadašnje vreme postaje dodatni izazov, imajući u vidu pritiske kojima su izloženi svi oni koji ne misle onako kako aktuelna vlast smatra da treba da se misli.
Medijski prostor u Srbiji, to jest vlasnička struktura istih je takva da su vlasnici medija mahom ljudi koji su bliski aktuelnoj vlast. Vlast na taj način vrlo upešno kontroliše šta se plasira javnosti, a plasiraju se u većini slučajeva informacije koje služe isključivo podizanju rejtinga jednog čoveka, koji sticajem okolnosti obavlja funkciju predsednika svih građana Srbije. Svedoci smo neizmeničnog sejanja straha i panike i predstavljanja jednog čoveka kao supermena koji rešava sve probleme, super junaka koji se hrabro bori za sve nas, dok mi živimo sasvim drugu realnost.
Srbiji je potrebno novinarstvo po ugledu na većinu zemalja Evropske unije, novinarstvo gde se poštuju standardi slobode izražavanja i informisanja, gde novinari moraju biti zaštićeni kako bi mogli da se bave svojim poslom pri tom ne brinući za sopstvenu bezbednost, što u današnjoj Srbniji nije slučaj.
Najrizičnija oblast novinarstva u današnjoj Srbiji je istraživačko novinarstvo. Baviti se malverzacijama funkcionera, postavljati nezgodna pitanja koja ne smeju da se postave, istraživati, deliti te informacije sa auditorijumom, zahteva izuzetnu hrabrost. Moramo se prisetiti slučaja Milana Jovanovića, novinara portala “Žig Info“, kome je pre nekoliko godina zapaljena kuća zbog kritičkog pisanja o zloupotrebama lokalnog moćnika i predsednika opštine Grocka i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke Dragoljuba Simonovića. Na svu sreću u Srbiji još uvek postoje hrabri novinari, koji istrajavaju u svojoj borbi za istinom i koji svom poslu pristupaju profesionalno.
Slučaj Milana Jovanovića je samo jedan u moru takvih slučajeva, o pretnjama, ucenama, odvođenima na informativni razgovor od strane pripadnika BIA zbog intervjuisanja lidera opozivije mogli bi napisati knjigu. Sve su to na svoj način primeri koji na pravi način oslikavaju društvo, u kom se Zakon selektivno tumači, gde odgovorni za tragedije bivaju pušteni posle nekoliko sati na slobodu, a gde građani koji traže od institucija da rade svoj posao, bivaju privođeni, procesuirani a neretko i kažnjavani.
Ova vlast, ovakva kakva jeste, autokratska, teži potpunoj kontroli medija, apsolutnom uređivanju medijskog prostora, prema svojim potrebama, osluškujući svakodnevno kakav je rejting i u skladu sa tim kreirati virtuelnu stvarnost za obične ljude, stvarnost koja postoji jedino na malim ekranima, štampanim medijima i portalima koji su pod kontrolom vlasti.
Imajući u vidu kakav je položaj novinara u Srbiji, na svima nama, na svakom pojedincu je obaveza da ih zaštitimo, bilo verbalne ili pak one druge koja ugrožava fizički integritet, kako bi u budućnosti izgradili sigurno, slobodno i pravedno društvo. U državi u kojoj ministar kaže “Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu“, u državi u kojoj su sve institucije isto tako lako kleknule ispred jednog čoveka, to se jednostavno nameće kao obaveza svakog pojedninca.
