Rijaliti Srbija
Šta je ovo, ljudi moji? Zadnje vreme došlo. Hapse se ministri i to napredni, ‘ej, bre! U stvari, za sada, komada jedan i to onaj najpopularniji koga ni majka ne voli, preletač, bivši „žuti“, Goran Vesić, majstor za sve mutne poslove, totalna neznalica i dobar drug Nepomenika, ljubitelj društvenih mreža, posebno kineskog Tik toka, neumorni preslagač kocki po ulicama i uvek nazočan prilikom otvaranja svega i svačega a tiče se građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture a ima veze sa ugrađivanjem bratije i trošenjem narodnih para.
Na samom početku ove najnovije drame u našem putujućem pozorištu Srbija slavni Sićve je izjavio da nije priveden ni pritvoren već da se sam od sebe, ničim izazvan, pojavio u tužilaštvu, bio čovek u prolazu pa rešio da svrati na kaficu i čašicu razgovora. Ipak, tužilac mu je odredio pritvor u trajanju od 30 dana (i noći), republička vlada mu je promptno ukinula imunitet a on je istom brzinom stupio u štrajk glađu (par dana kasnije zaglavio je u bolnici zbog navodnog pogoršanja zdravstvenog stanja iako je kao ministar bio prav i zdrav i uzbrdo brz), a da stvar bude gora skoro svi nepravedno i nezakonito uhapšeni nakon protesta u Novom Sadu povodom zločina na železničkoj stanici kada je pala naprednjački rekonstruisana nadstrešnica i ubila 15-oro ljudi, pušteni su iz pritvora na slobodu.
Pa, stvarno, kuda ide ovaj svet? Nepomenik je zatim pokušavao, čini se neuspešno, neprestanim obraćanjima i svojim dobro poznatim nebuloznim sma(t)ranjima da nekako zabašuri činjenicu da su njegovi bliski saradnici konačno pozvani na odgovornost (makar i kao fol) i to ne samo od pobunjenih građana već i od nadležne institucije – tužilaštva.
I sada se nastavlja sa saniranjem štete tako što se njegova propagandna mašinerija pojačava na najjače i spinuje sve moguće i nemoguće: treći svetski rat u najavi (a mi ovde kod nas imamo malo skloništa ali nam sardina i šećera ne fali) s jedne strane uma a s druge strane imamo nikad u istoriji zabeležene uspehe u ekonomiji, „zlatno doba“ je u svakoj srpskoj kući, privredni rast najveći u Evropi a i šire i slične bajke za laku noć, deco i sve to, naravno, namenjeno beslovesnoj publici koja obožava Vođu i glasa k’o besna za njega i njegove napredne razbojnike uvek kada treba dok se bezobrazno bahati uz parizer, jevtinu paštetu i jaja skoro za džabe. Kad smo već kod jaja, šta bi sa onim imbecilom Tomom Monom („dva jajeta od po 11 dinara – obrok za celi dan“) koji je bio pre Vesića sužnja na čelu ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture, podneo, nesrećnik, ostavku, izljubio Šefa u donji deo leđa i kao da je zaboravljen i sklonjen na neko bezbedno mesto, u neku sigurnu kuću sa dvorištem gde može do mile volje da vežba izvođenje penala…
I dok, sada već bivšeg ministra, notornog Sićvea jedu bumbaširi u pritvoru a on, jadan, spava sa otvorenim očima zbog lične sigurnosti (naročito jednog dela tela), gladan i žedan, njegovi partijski drugovi raspravljaju u Narodnoj skupštini o budžetu i silnim nekim zakonima kao da je sve normalno i u potpunom redu (pokušali su da to tako izgleda), opozicija je sve učinila da takvo stanje stvari poremeti (došlo je i do fizičkog obračuna dve zaraćene strane), prosvetari i dalje štrajkuju, a mnogi drugi samo što nisu, policija maskirana u kriminalce (to samo u zemlji Srbiji ima) i ona uniformisana naoružana do zuba bije gde i koga stigne, na ružičastim medijima zla bulazne režimski „analitičari“, ministar policije, mali debeli, Ivica Dačić lupa gluposti za sve pare iz koferčeta o upotrebi pendreka, zaboravljajući pritom da batina ima dva kraja a narod ionako već odavno lud i zbunjen gleda i sluša i više nikom ne veruje.
Da li će ovim kompletnim idiotima na vlasti ponovo uspeti da i ovu najnoviju tragediju pretvore u farsu i kupe sebi dodatno vreme, uzdajući se u to da većina pučanstva ovdašnjeg ima sposobnost pamćenja kišne gliste, videćemo (za nadati se) uskoro. Ništa u ovoj državi i ovom društvu ne ide u dobrom pravcu, naprotiv. Ali, znate kako se kaže – mrak je najgušći pred zoru. I to vam je tako.
Piše: Dragan Karalazić
