Glineni golubovi
Mediji u Srbiji su danas postali osnovni instrument manipulativne kontrole demokratskog poretka. Pretnjama novinarima koji kritikuju vlast i kontrolom institucija vlast u Srbiji je potpuno ugrozila slobodu medija.
Trenutna situaciji u medijskom sektoru u Srbiji pokazuje ozbiljan problem koji je prisutan u mnogim „demokratijama“ koje se suočavaju s autoritarnim tendencijama vladajućeg režima. Povećanje manipulacije medijima prouzrokuje smanjenje kvaliteta izveštavanja a samim tim i gubitak poverenja građana u medije što je možda i skrivena tendencija vlasti jer ograničavanje slobode medija dovodi do smanjenja transparentnosti rada i odgovornosti vlasti.
Brojni su načini da vlast ograniči slobodu medija: govorom mržnje i pretnjama novinari se uvode u samocenzuru i smanjenje kritičkog izveštavanja na račun rada vlasti. Ako se tome dodaju i finansijski pritisci začinjeni opravdanim nepoverenjem u institucije koje, dokazano, ne štite ni novinare ni građane onda je potpuno jasno da svi oni koji hoće svoj novinarski posao da rade profesionalno, odgovorno, po savesti, ugrožavaju svoju egzistenciju, pa i svoj život i ostaju bespomoćni, bez zaštite, kao „glineni golubovi“, na vetrometini pomračenih umova, uglavno sa društvenih mreža.
O stanju u medijima i problemima koje novinari imaju razgovarali smo sa dr Slobodanom Cvejićem, redovnim profesorom sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Slobodan Cvejić je rođen u Šapcu gde je završio gimnaziju, a diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde danas radi kao redovni profesor sociologije. Tokom 2020. godine je bio član Saveta REM-a, a sada je potpredsednik stranke Srbija centar i Narodni poslanik.
Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
Da bi se jedno društvo razvijalo uspešno, efikasno, razumno, na dobrobit svih članova, potrebno je pametno odlučivanje. Ovde ne mislim samo na pametne odluke nosilaca javnih funkcija (ministara, službenika, direktora i sl.) nego i na pametne odluke građana kada biraju ko će ih predstavljati u političkom životu i ko će u njihovo ime odlučivati i upravljati. Javne informacije su jedan od ključnih sastojaka pametnog odlučivanja. Mediji imaju vitalnu funkciju u prenošenju i čuvanju javnih informacija, ali i u obezbeđivanju njihovog kvaliteta (tačnosti, kredibilnosti, pouzdanosti i sl.). Ključni akteri u medijskom sektoru su novinari. Govor mržnje generalno, a posebno ako je usmeren na novinare kao ključne aktere u sektoru medija, ugrožava čitav lanac pametnog odlučivanja i upravljanja. Osim toga govor mržnje ugrožava neka osnovna ljudska prava, a kada preraste u hajku može gotovo direktno ugroziti život osobe koja je meta govora mržnje. Da ne idemo daleko i široko, prisetimo se samo medijske hajke na Slavka Ćuruviju.
Zbog svega rečenog sprečavanje govora mržnje se pominje već u uvodnom, drugom članu Zakona o javnom informisanju i medijima. Na taj način sprečavanje govora mržnje definisano je kao jedan od osnovnih standarda medijske komunikacije.
Po vašem mišljenju, od koga potiče govor mržnje upreren prema novinarima, a ko su izvršioci?
Pošto govor mržnje prema novinarima ima funkciju da opstruira normalan protok javnih informacija i time stvara kod javnosti/građana konfuziju i nesigurnost, što dalje vodi nepoverenju u čitav medijski sektor, jasno je da njega orkestrira onaj ko ima interes da građani ne veruju medijima i želi da uspostavi kontrolu nad medijima kako bi vršio svoju propagandu. Kratko rečeno to je centar političke moći, po pravilu u čvrstoj sprezi sa onim ljudima iz sveta biznisa koji traže državne privilegije koje centar političke moći može da im obezbedi (nerealno visoke cene, prednost na tenderima i sl.). Najčešće organizatori kampanja mržnje i progona novinara nisu i direktni izvršioci, jer bi to urušavalo i njihov kredibilitet, nego to realizuju poslušnici: kvazianalitičari i nadrinovinari. Da njhovi napadi na novinare ne bi „štrčali“, oni su često povezani sa organizovanim grupama ili čak pojedincima koji na javnim mestima napadaju novinare verbalno, a nekad i fizički. Ovi napadi i targetiranja mogu biti anonimni (setimo se kampanje „poternica“ protiv novinarke Isidore Kovačević u Šapcu) ili otvoreni (već etablirani napadi Sime Spasića na novinare u Beogradu). Nekada su i sami nadrinovinari direktni izvršioci napada, kao u slučaju direktora „Srpskog telegrafa“ Milana Lađevića koji je na ulici napao novinara „Radara“ Vuka Cvijića, a nekada i pripadnici centara politike moći lično, kao u slučaju osuđenog bivšeg predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića koji je orkestrirao paljenje kuće novinara „Žig info-a“ Milana Jovanovića.
Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
Ne znam kakva je statistika što se ovog pitanja tiče, koliko ima dama u novinarskoj profesiji u Srbjii, a koliko u slučajevima napada na novinare/ke, ali broj takvih slučajeva nije zanemarljiv. Štaviše, neki od najpoznatijih primera targetiranja i dehumanizacije se odnose na novinarke. Setimo se slučajeva ubistva Dade Vujasinović, progona Brankice Stanković na navijačkim tribinama, po ulicama i žutoj štampi, pomenutog slučaja Isidore Kovačević, konstantne hajke na Žaklinu Tatalović ili nedavnog bezumnog targetiranja Tamare Skrozza. Neću da preskočim ni napad na zaposlenu u TV „Pink“ u vreme protesta ispred zgrade ovog medija.
Gde su i šta rade institucije?
Institucije u sferi medija u Srbiji postoje. Na primer, u okviru predpristupnih pregovora sa EU, poglavlje 23, potpisan je sporazum i formirana radna grupa između Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i udruženja novinara. Iako je bilo nekih rezultata u radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara, slučajevi targetiranja i nasilja se ponavljaju, što ukazuje na problem kao i u drugim oblastima javne uprave – institucije se manje-više ponašaju pasivno: ne reaguju na vreme (ili nikad!). A kada se jednom ta spirala uspostavi, onda je i policiji teško da fizički štiti one kojima se crtaju mete na čelu. Zbog toga se novinari organizuju sami. Pozitivan primer u domenu institucija je Savet za štampu, samo-regulatorno telo koje su sami novinari formirali da bi čuvali standarde profesije i štitili lični integritet novinara. Još tri bitne organizacije (koje nisu institucije) su udruženja novinara, UNS, NUNS i NDNV, koji u najvećem broju slučajeva iznose u javnost informacije o napadima na novinare i time formiraju prvu liniju zaštite. Njihove akcije se odnose i na novinare u elektronskim medijima, ali tu, na žalost, nema efikasnog samo-regulatornog tela, a formalni, ovlašćeni regulator REM mnogo više radi na sistematskom targetiranju određenih medija (N1 i Nova S), nego na zaštiti novinara.
