Dragi moji,
logika je, kako svi znamo, nauka o ispravnom, pravilnom mišljenju i zaključivanju. Kao deo filozofije, ona u sebe uključuje mnoge komponente: analizu, sintezu, unutrašnje i spoljno posmatranje i slično. Zašto početi LOGIKOM u ovom obraćanju? Jednostavno, upravo zato, što je sve ovo što se nama dešava logičan ishod procesa koji odavno traju. Glumci se već duže vreme ne menjaju, svako ima svoju ulogu, a da glume, baš glume…
Da li ste primetili, a siguran sam da jeste, po kakvoj se matrici u Srbiji dešavaju stvari, mislim one političke, one najvažnije. Borba za Srbiju je uvek prisutni faktor, zbog nje se radi 25 sati dnevno, ne jede se, ne spava se, fiziološke potrebe se ne vrše, ne ide se na more… jednom rečju, za Srbiju se gine… Ko poveruje, super, ko ne poveruje, on je izdajnik, strani plaćenik, drugosrbijanac, jednom rečju: neprijatelj. Kada se pregovara, recimo o Kosovu i Metohiji, u bilo kom trenutku, sagovornik je mrski protivnik, bednik, taj bi samo da ratuje, da proganja, da ubija, da uništava… Naš pregovarač je kao golub, i više od toga, kao golubica… uvek za mir, pomirenje, suživot, bratstvo, ljubav… Ako se nešto na Kosovu i Metohiji desi, a što je svakako, kako iskustvo uči, čini se, unapred dogovoreno, iscenira se velika briga, sazivaju se ponoćni Saveti za nacionalnu bezbednost, pokreće vanredno vojska, dižu se MIG-ovi, zakazuju se Sednice Saveta bezbednosti u Ujedinjenim nacijama… Diže se halabuka do neba… Od 2013.g. kada je potpisan Briselski sporazum, sve ide baš tako. Do danas. Isti scenario, ista pravila, isti glumci i uvek isti rezultat… Ona zlatna poluga koja je te 2013.g. bila samo načeta, sada je isečena na komade, i ostalo je samo jedno malo parče… praktično, ništa…
Kada razmislite, zašto je to tako, odgovor je logičan: tako je moralo biti, i zato su glumci i uloge pažljivo određivani, birani, neko je vodio računa o tome… Što je najgore, još uvek vodi… I tako će biti i dalje, dok svi glumci obavljaju svoje uloge, čekajući nagradu u vidu Oskara. Jer, publika, narod koji sve to gleda, izgubio je emociju, pa onda, malo aplaudira, malo više uživa u TV-rijalitijima, malo se dopinguje marketinškim istorijskim uspesima, malo glasa, a najveći deo gledališta, mudro ćuti… kao zaliven. I dok se Kosovo, polako izgubilo iz fokusa, glavni režiseri ubacuju novi scenario i priču za naslovne strane. Glumci su rado prihvatili opuštajuću priču o litijumu i Rio Tintu… I odmah, evo priče za novu glavnu temu: kako nam reče neki dan, ovaj naš glavni glumac, u svom monološkom nastupu u Ljuboviji, „Rio Tinto neće lako otići, tužiće nas za više milijardi“…
Ako su Srbi nekako progutali ono naše vođstvo od 5:0, na našem semaforu, a znaju da je realno 0:5, protiv nas, po pitanju Kosova… kako će tek lako da progutaju priču o Rio Tintu i milijardama po nekakvoj imaginarnoj tužbi… Da mene neko pita, šta mislim o toj tužbi protiv Srbije, odgovorio bih mu: “PA ŠTA“… S tim, što ja nisam glumac… Moj posao je da budem na sudu, i postupam tamo gde su sukobi manje žestoki… ali ništa manje važni. Nekada život znače… Zato, ako je nužno ići na sud, ne treba od njega bežati… Angažujmo najbolje da nas zastupaju i hrabro uđimo u sudnicu… Pa kako bude… Gore nam sigurno, ne može biti…
Sve Vas volim i pozdravljam.
