Gradovi okovani fekalijama
Nedavno je nekadašnji gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović preko društvenih mreža obelodanio da prečistač otpadnih voda ne radi dve godine. To je bilo jedino funkcionalno postrojenje u Srbiji, izgrađeno uz pomoć Evropske unije, vredno 30 miliona evra.
Nakon tretmana ova voda je bila 40 odsto čistija od savske vode. Kapacitet postrojenja projektovan je za grad od 85.000 stanovnika, a tu su i industrijski pogoni. Međutim, u svemu ovome najproblematičnije je što su gradske vlasti, one naprednjačke ćutale o tome, i uredno naplaćivale povećanu cenu vode zbog prečišćavanja. Kako kaže Zelenović godišnje je za rad postrojenja potrebno oko milion evra, ali su brojne prednosti ovog sistema koji je obavezan u Evropskoj uniji, i, naravno, za sve one koji drže do ekologije.
Za grad koji se diči nikad većim budžetom, od gotovo sedam milijardi dinara, ne bi bio prevelik izdatak da se ovo postrojenje popravi, uostalom kako se to već radi u Evropi. Ali, ova dvogodišnja praksa prećutkivanja i varanja građana naprednjačke vlasti pokazala je i koliko im je stalo do građana. Ustalom, i dok su bili u opozicij naprednjaci su bili protiv ovog postrojenja, sa opaskom „da se vodi više brige o ribama nego o građanima“.
Ovaj primer pokazuje i koliko je Srbija zaostala u prečišćavanju otpadnih voda i izgradnji kanalizacionih sistema. Najalarmantnije je u prestonici, gde se sva kanalizacija izliva u Savu i Dunav, oko 60.000 olimpijskih bazena godišenje. Od dolaska na vlast, pre 12 godina, mnogo puta je bilo najavljivano rešavanje ovog problema, ali se nije maklo ni milimetar. Predsednik Aleksandar Vučić najavi to ponovo, prilikom rasprave o litijumu, da će postrojenje u Velikom Selu koštati oko milijardu evra. I čitav projekat za Srbiju, vredan više od tri milijardi evra, finansirao bi se iz kredita, dok se olako zaboravilo da je Evropska unija bila spremna da učestvuje do 80 odsto, ali onda bi se polagali računi za urađeno ili neurađeno, a za to ovaj režim nije voljan.
Pored ove velike svote u pitanju su i godine, a šta tek reći za ostale gradove i opštine, gde nema ni projakata. I uz sve to, gotovo pola Srbije nema kanalizaciju. Na primer, mnogo puta je najavljivan hitan početak radova u Borči i na levoj obali Dunava, ali ni makac dalje.
Upravo je tema o kopanju litijuma u Jadru pokazala sve zamešateljstvo režima, da se ide iz problema u problem, da se prethodni stavljaju pod tepih, a otvaraju novi. Kakve su to garancije za kopanje i preradu jadarita gde su potrebne stotine hiljada tona sumporne kiseline i izmeštanje na milione tona jalovine, a kada nema ni postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, kada gore brojne gradske i divlje deponije, kada izvorišta presušuju, a oko 60 sredina bilo je suočeno sa nestašicom pijaće vode…
Otvaranje rudnika litijuma u Jadru preti zagađivanjem najvećeg rezervoara pijaće vode u Srbiji, sa kapacitetom od četiri hiljade litara vode u sekundi, a kakav je odgovor vlasti dovoljno je reći da je stručnjak koji je to obelodanio, Dragan Isailović, iz JKP “Vodovod“ u Šapcu premešten u Prnjavor.
U zemlji ophrvanoj mnogobrojnim problemima, jednoj od najsiromašnijih u Evropi, na prste jedne ruke se mogu nabrojati pozitivni primeri, ali onih drugih je kudikamo više. I opet da se to zaseni, tu su “rafali“ i EKSPO, koji koštaju 20 milijardi evra, a nema rešenja za najobičnije i najpotrebnije. Na primer povećanje dečijih dodataka, brige o najsirmašnijima, što je barem petina stanovništva, ulaganje u obrazovanje i zdravstvo, naravno i u zaštitu životne sredine, jer tu popravnog nema.
Драган Ераковић
