Humoreskica
Srele se na međi između dve njive Radojka i Milojka i krenule u priču:
– Vidiš li ti Milojka kako nam selo propada? – upita Radojka.
– Kako da ne vidim. Nekada je njiva bila puna radne snage, a danas, evo samo ja i ti i naš deda Pantelija držimo motiku. – tužno će Milojka.
– Mladež pobeže sa sela k`o đavo od krsta. – opet će Radojka.
– I vraćaju se samo kada treba da napune gepek. Malo piletine, malo svinjetine, sira, kajmaka, jaja… – dodade Milojka.
– Ma, neka nose dok imaju odakle i od koga. Nego, ako dođu ovi što `oće da nam buše zemlju i truju vodu i vazduh, neće biti ničega od onoga što si nabrojala. A neće biti ni nas. – zabrinuto će Radojka.
– More, neće moći da kopaju na mojoj zemlji. Ovde su se rodili svi moji deset kolena unazad. Tu sam se i ja rodila i tu će me i ispratiti na onaj svet. Ja moju zemlju ne dam i braniću je i kukom i motikom. Neka kopaju tamo na Dedinju, gde su se skupili s koca i konopca, svi ti koji bi da nas oteraju sa rodne grude. Bogami, dok je u meni snage, kopati na mom imanju neće! – sva zajapurena uzvrati Milojka.
– U pravu si Milojka. Samo čekam da dođu ovi naši što `oće da nas prodaju i napune svoje džepove. Da ih pitam da li mogu da mi otmu dedovinu zarad svoje koristi. Da vidim ko će bez moje volje u moju njivu i ko će trovati zemlju, vodu i vazduh. Jedva ga čekam. Neće kopati! – viknu Radojka, a na ove reči deda Pantelija se prekrsti i prošaputa sebi u bradu: „Pomozi bože, jer ovi u vlasti su osvedočeni antihristi“.
Rade Đergović
