Dragi moji,
odavno je rečeno, da nije zlato sve što sija… Stari Grci su imali onu čuvenu izreku: čuvaj se Danajaca i kada darove nose, a u Crnoj Gori još uvek je aktuelna: ja ću tebe vojvodo, a ti mene serdare, a obojica znamo kakvi smo… I tako, dok ovo leto 2024. polako odlazi u arhivu, u Srbiji, kao da se sprema najvrelija jesen. Malo mudrosti, a mnogo inata.
Učlestale su nam posete evropskih lidera, prvo Šolca, pa onda i Makrona, a to, koliko god se trudili da drugačije vidimo, kod naroda srpskog, izaziva sumnju, pa i neku vrstu straha… Šta se to iza brda valja, i šta nam poručuju oni koji bi da nas tapšanjem po ramenu, zavaraju da nam njihovi darovi ne donose ništa loše… a svi znamo da oni ne dolaze iz ljubavi… Dakle, ono kako nam počeste posete čelnika Evropske unije, vlast prikazuje kao suvo zlato, ispostaviće se, naravno, da to i nije, već da samo tako sija… Pa onda, i baš zato, treba imati rezervu prema svemu što nam ovi savremeni Danajci, kao poklone donose… Mi smo nekako skloni, kao narod, da poverujemo svemu i svakome, a to nam i vlast sugeriše, uvek iznova nam ponavljajući, kao neku mantru: „naši osvedočeni, naši najbolji, naši najveći mogući, naši naj, naj PRIJATELjI… pa se ubrzo, ispostavi nešto drugo, skoro pa suprotno… Jesmo li već zaboravili Rezoluciju o Srebrenici i nemačko-francuski plan za naše Kosovo… Da, mi njih dočekujemo i tretiramo kao Vojvode i Serdare, a oni to zapravo nisu, i da je u pitanju samo ogoljeni interes velikih, bogatih i jakih, prema nama malim, siromašnim i slabim…
Kako ćemo izaći iz ovog galimatijasa i zamešateljstva zvanog kopanje litijuma u Jadru, pa i širom Srbije? Zašto se naša Vlada i naš predsednik ponašaju kao da su agenti moćne svetske kompanije?… Šta se iza svega toga krije? Srbiji i Srbima treba istina, kao malo kada u istoriji. Ovoj Srbiji, koja je bogata njivama, pašnjacima, cvetnim livadama, voćnjacima, šumama, potocima, vodom… koju je naš srpski seljak – domaćin, uvek branio od svakog zla i svakog zavojevača, i ginuo za nju… a mi bismo danas, da predamo svetskom okupatoru, sve najbolje što imamo od Boga, za bednih 3 ili 5 posto rudne rente… U redu, i to treba respektovati. Nije to samo tih 3 ili 5 posto, tu su nova radna mesta, tu je neka prateća infrastruktura i industrijski pogoni kao benefit… ali samo, potencijalno. Međutim, direktni gubitak je sto puta veći, jer je trajan, nenadoknadiv, neispravljiv za milione Srba… I to je za respekt. I kao i uvek, nudi nam se samo jedno jedino rešenje. Da Srbija, kao država, koja ima svoj uređen pravni sistem, Ustav i Zakone, donese Zakon po kojem će rudna renta biti 20% ili čak i više. Neka budemo najskuplji na svetu, kao što nam je 100 grama mlečne čokolada trenutno najskuplje u Evropi, pa da vidimo… Neka rudarske kompanije, ako su nešto uložile u svoja ispitivanja i otkupile zemljišta i kuća, podnesu tužbu, pa ćemo da vidimo… Ako Srbija izgubi taj proces, ceo Narod će samo to da plati, jer ja ne znam da postoji sud na svetu, ma kakav, koji bi priznao korupcionaške isplate, ako ih je bilo, i u šta sumnjam, obzirom da su takvi rashodi, nenaplativi kroz štetu, preko suda. Možemo li mi to da učinimo? Zašto da ne…
Zato, umesto potenciranja protesta i gubljenja energije naroda, na ulicama, putevima i prugama, a što je očigledno plan za ovu jesen, predlažem racionalniji pristup: tražiti izmenu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, podizanjem stope rudne rente na sve buduće projekte… Time bi stečena prava ostala, a buduća bila sprečena visinom stope rudne rente. Postala bi Srbija preskupa i neisplativa, a time bi oterala one koji bi da je unište i oskrnave zbog svog profita…
Tako treba nastupiti i prema Šolcu i prema Makronu, i prema svakome ko bi da na ovaj način okupira našu zemlju… Jer, mi moramo da budemo, kako kaže ona mudra lovćenska glava: „tvrd orah, voćka čudnovata“… pa neka lomi zube, svako onaj ko zagrize… mi moramo biti nesalomivi…
Sve Vas volim i pozdravljam.
