Mnogo nas je zabrinutih i uplašenih onim što nam se dešava. Čini mi se da nam, za moga života, nikada nije bilo teže. O toj zabrinutosti svedoče velika protestna okupljanja građana širom Srbije, tekstovi na istu temu mnogih autora i pozivi da se o svemu izjasne institucije od najvećeg značaja, kao i javne ličnosti, posebno oni koji su trenutno u srpskom narodu izrazito uvaženi i voljeni. Primetan je impozantan broj onih koji bez obzira na politička opredeljenja odlučno brane našu zdravu i prelepu prirodu od uništenja.
O tom izjašnjavanju i neizjašnjavanju, još kao dete čuo sam priču koju pamtim do danas i želim da je podelim sa čitaocima ove kolumne. Možda nam makar malo pomogne u shvatanju i rešavanju svega što nam se dešava.
Tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu 1941. godine, kvislinška vlast (tadašnja vlast u službi Nemaca, a protiv osećanja i interesa svoga naroda) zatražila je od viđenijih srpskih intelektualaca da potpišu Apel srpskom narodu, koji ih poziva na red, poslušnost i borbu protiv otpora okupatoru. U razgovoru na ovu temu, profesora Miloša Đurića i neimenovanog profesora muzike, profesor Đurić se protivio potpisivanju Apela, rekavši da je u borbi protiv okupatora više od polovine njegovih studenata. Uz komentar: ”Šta će mi reći kada se ponovo sretnemo?”
Na strah i upozoravanje sagovornika o mogućim posledicama nepotpisivanja tog dokumenta, kao i predlog da ga ipak potpiše, profesor Đurić je odgovorio:
“Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima ETIKU predajem.”
Đurićeve reči vremenom postaju simbol dostojanstva i doslednosti.
Da se ne naljute profesori muzike, poslednju rečenicu shvatam krajnje simbolično. I da pojasnim, u ime svih koji nameravaju da ostanu na ovim prostorima, mislim da je trenutno u Srbiji na sceni duel onih što: “u diple sviraju” i drugih koji: “etiku predaju.”
Pa bih da ovi drugi svi pobedimo. Poštujući, kako ono nezaboravno reče gospodin Pešić: “Svi za jednog, jedan za svi.”
