HILANDARCI U STAROM BRODU,
Konačimo na ušću Rzava u Drinu, u Andrićgradu. Ovaj grad je kameni grad, pandan Mećavniku koji je drveni grad. Tvrđava umetnosti i kulture, šetnja kroz vekove, inspirisana delima i likovima našeg nobelovca Ive Andrića. Tu u samom centru, na Trgu Nikole Tesle, u 9 sati preuzima nas Olivera Todorović, vodič Turističke organizacije Višegrada, i uz priču, ulicom Mlade Bosne, ispred spomenika braći Sokolovićima, pa pored Drine, vodi nas do višegradske ćuprije. Priča o višegradskoj kasabi, zajedničkom životu Turaka i hrišćana, starom mostu, zadužbini velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Obilazak Višegrada završavamo vožnjom i panoramskim razgledanjem iz vozića, sve uz pesmu „U lijepom starom gradu Višegradu“.
U 11. 00 časova ispod novog višegrdaskog mosta već nas je čekao usidren brodić Sonja i kapetan Nenad Radović. Prema ranijem dogovoru, odmah plovimo Drinom nizvodno, punih 17 kilometara, do mesta Stari Brod. O mestu i tragediji koja se ovde na levoj obali Drine dogodila marta 1942. godine, donedavno, niko od nas gotovo ništa nije znao zato što se o stradanju i sudbini Srba Sarajevsko-romanijske regije i Podrinja decenijama posle rata ćutalo. Danas se na ovom mestu nalaze Spomen muzej i Spomen kapela, obeležja stradanja srpskog naroda. Po iskrcavanju na levu obalu Drine, kapetan Radović nam održa čas istorije. Znali smo za mnoga stradanja Srba, u I i II svetskom ratu, ali za ovakva zverstva još nismo čuli. Od Nenada smo saznali šta se ovde dogodilo na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine.
Pred nepremostivom i tada nabujalom Drinom su se slili zbegovi više hiljada srpske nejači bežeći ispred ustaša koji su pod komandom Francetića, a pomognuti italijanskim i nemačkim fašistima čistili Podrinje i Romaniju od Srba. Taj krvavi pir su ustaše započele februara 1942, da bi na Mladence bio počinjen najmasovniji pokolj nad srpskim življem. Ubijeno je, zaklano, nabijeno na bajonete, preko 6000 Srba. Preživeli su svedočili da su devojke i žene sa decom, ne želeći da završe u rukama ustaša, skakale sa stena u dubine hladne i nabujale reke. U jednom danu se samožrtvovalo 326 devojaka, zajednički skočivši u Drinu. Ali još veći zločin je to što se o ovom pogromu ćutalo, što se o starobrodskim stradalnicima i mučenicima, u Titovoj Jugoslaviji nije smelo javno govoriti.
U starobrodskom Spomen-muzeju koji smo potom obišli, postavljeno je 27 skluptura sa 39 likova, koji simbolizuju zbeg i ulazak srpskih majki sa decom u naručju u nabujalu Drinu. Na spomen-pločama unutar muzeja, na unutrašnjem zidu je ispisano 6.154 imena stradalih Srba. Na spomen- tablama ispisana svedočenja preživelih. Ceo prizor izgleda strašno i izaziva šok, jezu i suze. Možemo samo zamisliti slike pokolja, jauke, plač, haos i metež, zgarišta i smrt, krvavu Drinu. Književnik Milan Ružić je napisao: „Stari Brod je mesto gde se srpska krv uliva u Drinu, a rečno dno nije prekriveno kamenjem već Srbima“. Akademik Matija Bećković Stari Brod poredi sa „Titanikom“ za koji niko ne zna, iako je u Drini podavljeno više ljudi nego u Atlantskom okeanu. Mi se poklanjamo senima starobrodskih mučenika, palimo im sveće u spomen-kapeli. Iza nas ostaje samo jedno pitanje, koliko ćemo još zaboravljenih srpskih stratišta da nađemo, zar se tako dugo moralo ćutati o svemu. Čuvajmo spomen na stradali srpski narod da nam se opet ne ponovi.
Na Ognjenu Mariju 2024. godine,
Profesor Veroljub Ilić, predsednik Društva prijatelja Hilandara Šabac
