Rijaliti Srbija
…kao i obično jedno ali devojci sreću kvari. Da, lopta je u principu okrugla ali u zemlji Srbiji (da prevrne) može da bude i na tri ćoška, da bude četvrtasta i ravna ploča kao planeta Zemlja ili u obliku „bosanske“ piramide (videti pod: dr Nestorović i Novak Đoković) a okrugla je samo pre utakmice (bilo koje u bilo kom sportu) kada se naš tim, uglavnom reprezentacija, nalazi u ulozi autsajdera pa se hoće reći da je sve moguće, što u prevodu znači da i mi (naša „momčad“) možemo do pobede.
I desi se to ponekad.
Ali (opet to ali) ne i na početku (prvoj tekmi) Evropskog prvenstva u fudbalu u nemačkom gradu Gelzerkirhenu, kada su „orlovi“ pukli od mrskih Engleza sa fantastičnih 0:1. Naši su momci za 90 i kusur minuta imali 1 šut u okvir gola protivnika (i slovima: komada jedan) a naš (Vučićev) vrli selektor Piksi S. je izjavio (lupio) da žali što nismo pobedili jer smo, naročito u drugom poluvremenu, bili puno bolji iako nismo stvorili ni jednu polušansu a kamoli čestitu šansu i bla, bla, bla.
OK, mi smo kao i puno puta do sada moralni pobednici (setite se Boja na Kosovu onomad i ogrtanja i žvakanja zastave Republike sa sve krunom od strane Predsednika u UN nedavno), međutim jebe nas – semafor! Tamo smo uvek u minusu, poraženi, nula bodova. „Ko visoko leti nisko pada“, jedna je od mnogih prekrasnih srpskih poslovica ali (ovog puta pozitivno ali) fudbalski orlovi protiv nogometne reprezentacije Engleske ne da nisu visoko leteli već jedva da su se izdigli koji metar iznad tla pa na isto nisu brebnuli svom snagom, samo malko, Piksi će da poljubi da brzo prođe bol i idemo dalje. To je i inače glavna parola naših slavnih momaka u crvenim dresovima i grbom dvoglavog orla u predelu srca. Šta god da se desi oni idu dalje. I obično ne stignu nikud.
Ako ne pobede Sloveniju (a vi ćete dragi čitaoci to već znati kada izađe ovaj tekst) opet će se vratiti kući sa velikog takmičenja brže nego što su došli. A krenule su i nesuglasice između selektora i kapitena Tadića oko toga ko i koliko treba da igra i kako to da je taktika tako kao ofanzivna, sa dva centarfora a ne stvaraju se šanse za postizanje golova što bi trebalo da bude poenta fudbalske igre i tako dalje i tome slično, kao da su, nedajbože, opozicione političke a srpske partije pa se svakomalo svađaju da li da na izbore koje sami traže izađu ili da ih bojkotuju i još svašta nešto glupavo i besmisleno.
Nama definitivno neprijatelji nisu potrebni. Neka nas, mi ćemo sami da sjebemo stvar, na svoju štetu naravno. Politička opozicija u Srbiji se pokazala ko je i šta je (uglavnom šta nije ) na prethodnim, lokalnim, izborima gde je potučena do nogu i nije osvojila ni jednu opštinu a kamoli grad a za naše fudbaliste još uvek ima nade koja kao što smo, valjda, naučili poslednja umire.
I još jedna preslatka poslovica za kraj: „Ko nas je kleo nije dangubio“.
Ali (ali, ali) bar na ovom Evropskom loptačkom prvenstvu za nas još postoje šanse da nešto dobro uradimo i ne budemo najgori od sve dece. Kao društvo tu smo šansu odavno propustili.
Piše: Dragan Karalazić
